Пише: Иван Ристић У неконсолидованим друштвима чије је ткиво нагрижено вишедеценијским ауторитарним владавинама, унутрашњим ломовима и ратовима, политика се посматра индивидуално. То се радикално разликује од вишег или нижег нивоа колективне свести и перцепције заједничког интереса, која карактерише постојаније политичке системе. Перцепција себе у друштвеном и политичком систему је од пресудног значаја за политички производ у виду институција, друштвених веза и карактера односа које добијамо на крају, па га је као таквог неопходно посматрати и анализирати посебно.
Индивидуални ниво посматрања политичке позорнице и сопствене улоге у њој карактеришу необјективност, карактеристике људске природе и природа самог демократски устројеног политичког система.
НЕОБЈЕКТИВНОСТ
Свака индивидуа готово без изузетка о себи мисли да је морално исправна, компетентна и да у материјалном смислу заслужује више него што има. То је корен сваке необјективности, која нужно има своју рефлексију и у политичкој арени. Материјалне детерминанте попут животног стандарда, мерила за напредовање у каријери, као и елементарног вредновања уложеног труда у односу на сатисфакцију која долази као резултат пресудно зависе од необјективности као једне од кључних људских особина релевантних за политички спектар. Како би се необјективност као стање ствари карактеристично за свако друштво каналисало у исправном смеру, најпре је потребно дефинисати мерила и критеријуме одозго, односно од извршне власти, и перцепцију и прихватање истих одоздо, односно кроз образовни систем. Развијена од неразвијених друштава пре свега разликује схватање и однос према напретку и изузетности. Уједначавање неједнаких је политички популарно, али на дужи рок не доноси никакве резултате, напротив. Дестимулишући ефекат уравниловке као кључног обележја доводи до неефикасности као неизбежности у свим сферама људског деловања. Метафорички речено, уједначавање функционише као негативни друштвени тег који тежи да појединца који се по својим особинама издваја повуче у просечност. Друштво које, уместо успеха и компетитивности, форсира просечност и вештачко уједначавање у најгорем смислу те речи ничему добром не може да се нада. ЉУДСКА ПРИРОДА Људску природу у политичком смислу карактеришу три чињенице – да свако сматра да систем мора да буде оријентисан према њему као индивидуи, да се нико не задовољава просеком, као и да су појединци подложни манипулацијом у оквиру маинстреам-а. Свако сматра себе центром универзума, тежи да обликује свет према себи у складу са својим тренутним дометом и могућностима, и сматра да би сви догађаји, процеси итд. требало да се подреде њему. Код просечне особе се то обично заснива на тежњи да се утиче на ставове најближих саговорника. Политички ставови о често периферним питањима доживљавају се као напади на личност, што доводи до острашћености и даље дерационализације политичких догађаја, са неизбежним довођењем дијалога до апсурда. Такође, карактеристика људске природе је да се нико не задовољава просеком и свако покушава да нађе начин да из њега искорачи на доступне начине. Образовни систем мора да створи окружење у коме нема места сујети и у коме се сваки индивидуални успех посматра као посредни добитак за све. Супротност томе је комунистички систем различитих варијанти неуспелих друштвених експеримената. Реликт да се богатство не може поштено стећи штети друштвеном консензусу и поверењу које је кључ функционисања економског система и постављања друштва на трасу просперитета. Чињеница је да у сваком друштву постоје људи који су до профита дошли на сумњиве начине. То је посебно случај у транзиционим друштвима, попут нашег, која су прошла национализацију, делимичну денационализацију, а са нечим налик индустријској револуцији закаснила готово век и по. Међутим, код нас се од тога прави бескорисна мантра, која замагљује многе реалне друштвене проблеме. На крају, људској природи је пријемчиво оно што се агресивно намеће као маинстреам. Због тога различите негативне нуспојаве глобализације налазе плодно тле и постепено се трансформишу у вестернизацију као њен первертирани облик. Овакве појаве које разарају друштвено ткиво на специфичан начин произилазе из неразумевања цивилизацијских процеса од стране људи, чији је узрок превазиђен образовни систем, који инсистира на чињеницама, а не на процесима, значају идентитета и схватања друштвеног окружења. ПРИРОДА СИСТЕМА Основна карактеристика капиталистичког система је да се награђује оно што доноси новац, а да је комплексне ствари потребне друштву неопходно дотирати од стране државе, попут здравствених услуга, научних истраживања и сл. То је један од системских недостатака капитализма, који не мења његову у начелу корисну и ефикасно природу. Такве недостатке друштво мора да исправи на јасно дефинисане начине и, не мање важно, свима разумљиве начине. Скандинавски системи су добар пример идеалног нивоа прожимања друштвеног поверења, солидарности, уз постојаност предузетничког духа и минимума притиска на ефикасне економске субјекте. Други важан системски фактор су заблуде људи у погледу њихових особина у односу на систем. Заблуде су да су људи једнаки и рационални, на чему инсистирају економска и политичка теорија. Њихову природну неједнакост насталу рођењем још већом чине разлике које произилазе из неразумевања правила и могућности. У друштву, посебно са огромним уделом слабо образованих као код нас, нису свима јасна правила игре. Две кључне карактеристике које су обележје сваког успешног система су алтернативно мишљење и поверење. Алтернативно мишљење је основ просперитета, развоја, и открића. Због тога би га требало подстицати у правилном смеру и границама које се дефинишу у зависности од карактера система и циља који је зацртан. У том домену је улога појединца од непроцењивог значаја. Везивно ткиво сваког друштва је поверење, што такође показује пример претходно наведених скандинавских земаља. Канцер једног друштва је уверење да се поштење, рад и образовање не исплате, као и а приори уверење да је онај ко има више од просека лопов. То разара ткиво друштва и ствара погодан терен за различите домаће и глобалне мешетаре. Урушен систем вредности и основне институције друштва које би требале да га креирају не функционишу. Од особе као друштвеног бића свесног колективитета у коме се самоостварује креирањем потреба ствара се екстремно индивидуалистички конзумеристички роб, изолован од било какве врсте идеала, идеолошке припадности, погледа на свет и сагледавања ширег окружења на реалистичан начин. Она као таква остаје фокусирана искључиво на материјално богаћење на штету свих осталих. Скуп атомизованих појединаца таквог калибра политичке странке не посматра као организације окупљене око система начела на којима би требало да почива друштво, већ као интересне групе које им за кратко време могу донети профит. Као крајњи производ таквог делања имамо резултат у виду етатистичког и неефикасног система са занемарљивом стопом развоја и просперитета. Извор: Нови Стандард
