Поред тога, Србија са својом специфичном позицијом у међународном распореду снага захтева посебан приступ. Декларативно одржавање проевропског курса насупрот традиционално антиатлантистичким позицијама у све већој мери постаје кључно обележје српске спољне политике. Међутим, за сада Србија мало тога успева да капитализује и постигне опипљивије резултате. Урушавање трансатлантског поверења, највећа хуманитарна криза у историји човечанства, као и последични спољнополитички вакуум на Балкану захтевају разматрање нових опција.
1. Било да се остваривање националног интереса малих земаља посматра као „везивање малог брода за већи“ или кроз неку другу метафору, јасно је да за њега у тренутним околностима постоји изузетно мали маневарски простор. Због тога је свака, па и наизглед безначајна одлука од суштинског значаја за опстанак суверене државе Србије и за добробит њених грађана, нужно тим редоследом. Најпре, српска спољна политика мора да полази од перцепције датог окружења, као и да буде вишедимензионална, било да се нивои посматрају просторно, идеолошки, временски или на неки други начин.
Они који НАТО савез посматрају као реликт Хладног рата и тражиоца сопствене сврхе након пропасти биполарног поретка су најблаже речено политички инфантилни. Његова експанзионистичка природа се никада није доводила у питање, а Русији као главном циљу њихових интервенционистичких похода изван сфере међународног права никада није измицало прво место на агенди. Одлуком Британаца на референдуму и озбиљном кризом ЕУ, НАТО де фацто постаје једина преостала кохезиона структура трансатлантског блока.
Међутим, треба бити опрезан, али и свестан промена. Евроатлантске политичке структуре са ЕУ и НАТО савезом као основом су као удаљена звезда која је престала да постоји, али до нас и даље долази светлост која се рефлектује кроз даље притиске који воде дерогирању суверенитета. Потребно је искористити трачак те светлости како би нас погурала напред ка нашим интересима, али непрекидно бити окренут у правцу из ког долази подршка за стратешке ствари.
2. Динамична спољна политика и економски развој су нераскидиво и двосмерно повезани. Потребно је диверсификовати извоз на што је више могуће полова економског потенцијала, са основним циљем смањења спољнотрговинске зависности од ЕУ са једне, а повећањем извоза у Кину, простор ЕАУ, као и земаља Африке и Блиског Истока са друге стране.
Карактер страних инвестиција на средњи и дуги рок је далеко значајнији од њиховог квантитета. Од суштинске важности је какви су им позитивни екстерни ефекти, односно колико су развојно оријентисане, и у којој мери доносе нове технологије и утичу на унапређење способности радне снаге да изнесе најкомплексније пројекте.
Могуће је искористити нову-стару конкуренцију између САД и ЕУ у домену спољнотрговинских односа, и креирати бољу преговарачку позицију Србије у погледу свих будућих билатералних аранжмана. Код виталних стратешких ресурса треба очувати контролни пакет акција у државном власништву, док пратећа ..... мора да буде ревитализација државног банкарског сектора као основне покретачке снаге ревитализације привреде.
У међувремену је и врапцима на грани постало јасно да селективни државни интервенционизам и „трка надоле“ унутра не могу донети адекватне резултате споља, па је и ту потребно прилагођавање великих размера. Снажна страна комерцијална делатност доприноси геополитичком заокрету, а међународни енергетски, транспортни и трговачки коридори њеном усмеравању у жељеном правцу на дуги рок.
3. Квалитетна и свеобухватна стратегија пројекције меке моћи полази од неопходности њене перцепције као легитимног средства борбе у међународној арени. Србија као место конгресног туризма и одлучивања, као стециште популарне музике, кинематографије и других врста уметности, и Београд као регионална цитy бреак дестинација са милионским ноћењима, морају бити циљ, док ће средства обезбедити држава кроз сопствене механизме координације. Министарство културе је увек министарство одбране, а његова свепрожимајућа улога је очување идентитетског упоришта и креирање правилног односа према прошлости. Мека моћ „на стероидима“ мора бити правилно фокусирана, за разлику од досадашње дисперзивности и анархије у деловању.
4. Правилно схватање регионалних односа је угаони камен свеукупне будуће спољнополитичке стратегије. Новостворени постјугословенски етницитети са недвосмисленим антисрпским предзнаком су креирани искључиво у функцији онемогућавања геополитичке експанзије Београда. Разбијање антиидентитетског лука је у датим околностима једино могуће остварити прецизно планираном пројекцијом доминације на културно-идентитетском пољу.
Друга оса регионалне политике представља вишедимензионално везивање за њену евроскептичну компоненту. Земље Вишеградске групе опонирају бриселским политикама у оном домену у ком је то у интересу и Србији. За Србију кључни играч, Мађарска, са Србијом има додирних тачака у погледу изградње Новог пута свиле, спољнотрговинске размене, али и подршке у регионалним споровима на постјугословенском простору. Такође, Србија би уз Мађарску ојачала део Вишеградске групе који разматра алтернативе постојећем стању, што је добар залог за будућност.
5. Основно начело независне позиције је „не држати сва јаја у једној корпи“. Изрека да се седење на две столице не исплати јер се увек заврши падом између њих, не мора увек да буде тачна. Околности које међународни поредак диктира темељне поставке неутралне позиције поставља као нужност. Дефинитивним усаглашавањем са спољном политиком ЕУ у погледу Русије Србија губи извоз од 600 милиона евра са тенденцијом раста, енергетску безбедност, сигуран глас у нашу корист у СБ УН, као и гаранта биолошког опстанка.
Са друге стране, дефинитивним одрицањем од блиских веза са ЕУ са друге стране, Србија губи увозно-извозни потенцијал на тржишту од пола милијарде људи, који притом чини две трећине спољнотрговинског салда. У складу са околностима, власт у Србији мора да буде проруска колико може, а проевропска колико мора.
Међутим, треба заузети умерено евроскептичан став, базиран на компатибилним интересима са сваком појединачном државом чланицом. ЕУ њене успешне чланице посматрају као средство за остварење сопствених интереса, а никада као циљ сам по себи. Нема ни једног разлога зашто би са Србијом било другачије.
Попуштање евроатлантских стега је иреверзибилан процес који Србији иде на руку и омогућава јој да „дише“. Простор за развој и самосталност ће се све више ширити у годинама које предстоје, али је од кључне важности разумевање процеса који се одвијају како би се у изузетно турбулентним околностима опстало у седлу. Ми постепено скидамо огртач заблуда које су нас довеле до судбинских геополитичких промашаја и коштале изгубљених живота и територија. То је добро и у томе је снага будућих политичких замаха. У све фрагментиранијем свету Србија има шансе само уколико препозна будуће тенденције и свим расположивим ресурсима се ослони на сопствене снаге. Крај Хладног рата, пад Берлинског зида и урушавање блоковске равнотеже нисмо разумели, као ни последице које из тога произилазе. Нову мултиполарност морамо да разумемо, док не буде прекасно. Извор: Поредак
