Од самог почетка рата у Сирији, почетком 2012., битку за Алепо су сви редом називали “мајком свих битака”, местом на којем ће се преломити тај језиви рат, који је, како се процењује, до сада однео више од 400.000 жртава на свим странама. 2013. године Алепо је био у таквом стању да је западни део града, који су контролисале владине снаге, био у чврстом окружењу различитих милитантних група.
Западном делу града тада се давало још највише две недеље до коначног слома, и тако се сматрало да ће се рат завршити рушењем владе у Дамаску, најкасније до краја године. Међутим, хитна помоћ у људству и оружју из Ирана и либанског Хезболаха, а потом и помоћ Русије, која је интервенисала кад се видело да владине снаге неће издржати све већи доток наоружања и хиљада милитаната који су пристизали у организацији заливских монархија, је омогућила да се западни део града одржи, трпећи, додуше, језива бомбардовања из источног дела, при чему је једно од најгорих било вишеструко ракетирање локалног универзитета на дан испита, када су милитантни из источног дела побили стотињак студената.
У пакленом ратном котлу у који се Алепо претворио, милитанти из источног дела града су гранатама разарали и четврт Ал-Шеик Максуд на северу града, која је била и остала под контролом Курда. У тој вишегодишњој бици се јасно показало, као мало где другде, да у рату заиста најпре страда истина.
Само ретки у западним медијима су извештавали о хиљадама жртава побијених побуњеничким и исламистичким гранатама, а они пак с друге стране нису извештавали о глади, несташици лекова и воде и којечега другог, као ни о жртвама у источном делу града, осим уколико се такво стање могло описати као последица држања источног Алепа у чврстом загрљају џихадиста.
С временом то је, заправо, све више и било тачно, јер су исламисти и убијали оне који би покушали да беже с истока на запад Алепа, посебно како су владине снаге, стрпљиво и уз страшне људске жртве, напредовале и на крају окружиле источни део града.
Како је битка за Алепо одмицала, рапидно су јачале неке од најгорих милитантних група 21. века – ал-Каидина ал-Нусра, данас Фатах ал-Шам, затим групе такође повезане са ал-Каидом, попут Харакат Ахрар ал-Шама или Харакат Нур ал-Дин ал-Зенки, чији су припадници релативно недавно на Јутјубу објавили видео којим су се “похвалили” како су ножем одрезали главу болесном 12-годишњаку, случајно Палестинцу.
И што је време више одмицало, сулуда ситуација са западним медијима је кулминирала дотле, да је пре дан или два неколико агенција и мејнстрим медија на Западу уредно цитирало као веродостојан извор једног од заповедника из групе Харакат Нур ал-Дин ал-Зенки.
Одједном се догодило немогуће, да су припадници неколико милитантних група, службено проглашених терористичким организацијама, у неком логичком обрту постали “побуњеници”. Такође, данас с једне стране имамо Мосул под ИД, који несумњиво држи као живи штити више од милион људи, и који ослобађа широка коалиција састављена од ирачке владине војске, јединица ирачких Курда, јединица из Ирана, разних милиција и шиита и сунита, уз одређену помоћ Американаца.
С друге стране, што се Запада тиче, у Алепу се некако догодило да није реч о ослобађању, него су Сиријци окупирали (!?) део града у којем се налазе чланови њихових породица и пријатељи. Испоставило се и да у источном делу Алепа није било 250.000 цивила, него, како се засад чини, неких 150.000. А то значи и пуно мање него што су тврдили западни мејнстрим медији, и пуно више него што су то тврдили службени и неслужбени извори склони другој страни.
Оно што се показало неспорним, било је да су ти људи у изразитој већини заиста првом приликом побегли у западни део града, на сигурно, тамо где има хране, лекова и што даље од ал-Каидиних џихадиста. Испоставило се и то да држи воду и цинична примедба од пре неколико месеци, како у источном делу Алепа свако мало у ваздушном нападу бива уништена још једна “последња болница у граду”, да се заиста догађало да је “гранатом убијен последњи педијатар у граду”, а онда неколико дана после искрсне петиција последњих лекара из источног дела Алепа с пописом, међу осталим, још неколико “последњих педијатара”. Како год било, сада би могле да се заврше године погибија цивила на обе стране, дизања целих зграда у ваздух, разарања хиљада година старих споменика освита цивилизације.
Асадова влада ће сада моћи делом да покаже од каквог је материјала, односно хоће ли хтети и моћи држати под контролом себи лојалне снаге, како не би дошло до освете по верским или политичким основама. Од тога зависи и хоће ли се тај рат заиста изродити у потпуни секташки, верски сукоб. До сада су џихадисти убијали – клали и бомбардовали– и хришћане и шите, и Курде и суните који им нису били по вољи, али је увек постојало неколико чврстих језгра, чак не нужно строго блиских влади, које су наступале секуларно, и у смислу сиријске нације.
А зашто је Алепо уопште прекретница овог рата? Поједини државници ЕУ-а су заправо још почетком лета постали свесни да ће до краја године Алепо бити под контролом сиријске владе. Сиријска војска је већ тада успела да се толико стабилизује, што обуком и регрутовањем хиљада нових војника, младих Сиријаца, што уз помоћ из Русије, Ирана и Хезболаха, да је могла да концентрише можда и неколико десетина хиљада војника и снажну ратну машинерију за чврсто и потпуно изоловање источног дела Алепа.
Акција је морала бити нагла и брза, како би се спречило несагледиво разарање и огромне жртве међу цивилима. Сада, кад је ова битка готова, сви ти десеци хиљада војника сиријске војске, Хезболаха и из Либана и Ирака, ирачких милиција, сиријских милиција, ће се одједном ослободити за прераспоређивање према Раки, како би се тај некад полумилионски град ослободило од ИД, и према Палмири која је изненада пала продором хиљада џихадиста. Многи тврде да су ти припадници ИД побегли пред офанзивом антитерористичке коалиције на Мосул у Ираку, и према провинцији Идлиб, западно од Алепа.
Главни град те покрајине је истоимени град Идлиб, којим већ ужасно дуго дивља Фатах ал-Шам, бивша ал-Нусра, милитантна група ал-Каиде која је, што се Запада тиче, терористичка организација од 2001., када је убила хиљаде људи у нападу на Њујорк, или , када покушава да подметне бомбе у градове ЕУ. Али, њени припадници се одједном називају “побуњеници” кад имају одрешене руке за клање по Сирији.
Волео неко Асада или га мрзео, одавно је чињеница да је политика САД-а и ЕУ-а доживела неуспех, да сиријски председник није срушен, да ће апсолутно опстати, и да политичка опозиција њему ипак постоји на слободним подручјима Сирије, онима под владином контролом.
Било би пуно разумније и пуно здравије барем сад их подржати, кад је већ и режим одлучио да такву интерну опозицију до одређене мере толерише, тако да они имају и своје изабране представнике на неким степениима власти, него апсолутно промашено разбијати главу око тога ко би од милитантних исламиста могао бити “умерен”, односно “који су то џихадисти добри”, а који не. Коначно, сада следи трка за Раку.
Са севера продиру исламисти уз помоћ турске војске, иза које стоји Ердоган са својим неоотоманских плановима. С истока Курди. Са запада Курди и сиријска војска. Сви јуришају на ИД, али сви имају сасвим опречне планове шта би потом хтели да учине с освојеном територијом.
А како иза сваке поједине стране стоје играчи попут САД-а, Турске, Русије, Ирана, Хезболаха, Саудијске Арабије и Катара, свако оклевање да се ставови Запада, односно чланица ЕУ с једне, и Русије с друге стране приближе, корак је ближе још једној, ко зна каквој људској катастрофи. Извор: Express
