Притом би тренд новог национализма могао да узме жртве и када је реч о евроинтеграцијама, сматра новинар Дојче велеа Бернд Ригерт.

Компликована и кризна 2016, за Европску унију је завршена самитом на којем се расправљало о свим кризама и сукобима којих ове године није недостајало: од Сирије преко Турске и Украјине, па све до миграција, финансија и „брегзита“. Право решење није пронађено ни за једно од тих кризних жаришта. 

Сложност је 28 земаља-чланица показало само око ситница, тек толико да не би испало да се не слажу баш ни око чега. Овај самит личио је на ход по минском пољу, где свако ради све само да не би направио неку грешку. Једино је у случају Сирије владало јединство, али и то само зато што, упркос драматичној ситуацији у Алепу, није требало доносити никакве конкретне одлуке. Пало је много великих речи, осуда, критика и апела, али прави притисак ЕУ ионако не може да врши ни на кога. Чак није могло ни да се припрети новим санкцијама против Русије или Ирана због умешаности у сиријски сукоб, јер су се тому успротивиле неке земље-чланице. Нове санкције Владимиру Путину не би нашкодиле, само би га додатно испровоцирале, гласи објашњење противника нових санкција. У позадини лебди једноставна али истинита формула: ниједан Европљанин не жели и нема намеру да погине за Сирију. Идејни творац те формуле је председник Европске комисије Жан-Клод Јункер. 

С видљивом дозом напора, на самиту се успело да се дође јединства у погледу једне друге теме. Санкције против Русије због уплетености у сукобе у Украјини и анексије Крима, продужене су за пола године. То је оправдано чињеницом да се мировни процес није помакао с места. Али и ту је видљиво да Европској унији фале ефикасни инструменати за вршење притиска. На санкције у Кремљу ионако више нико и не реагује. 

Ни свађа око Споразума о асоцијацији и придруживању између ЕУ и Украјине на последњем овогодишњем састанку исто тако није могла да буде решена. Упркос уступцима осталих 27 чланица, холандски премијер Марк Руте не може да гарантује да ће парламент његове земље заиста да ратификује Споразум са Украјином. Руте је ослабљен референдумом и чињеницом да му у изборној години за вратом дишу популисти који хушкају против приближавања Украјине Европској унији. Ту су још и осетљива питања миграције. Дакле, за Рутеа нимало лака ситуација неколико месеци уочи парламентарних избора. 

Уколико Холандија ускоро не ратификује Споразум о асоцијацији и придруживању са Украјином, он ће постати неважећи. То би био тежак ударац за грађане Украјине којима је приближавање ЕУ била и једна од идеја-водиља револуције 2014. За ту идеју људи су гинули. Радоваће се једино Путин који задовољно трља руке док гледа како ЕУ све више тоне у процес саморазградње. Али пропадање Споразума о асоцијацији и придруживању био би и фаталан сигнал за земље западног Балкана које стреме ка Европској унији. Њихов приступ Европској унији, након свих мукотрпних преговора и компромиса, на крају може да пропадне због референдума у једној јединој земљи ЕУ – јер приступ породици морају једногласно да прихвате све актуелне чланице. Тренд новог национализма у ЕУ, са популистичким и наоко једноставним решењима, ускоро би могао да узме нове жртве. 

Остале проблеме и сукобе шефови држава и влада Европске уније једноставно су заобишли – с једне стране зато што су знали да неће постићи договор, а с друге, јер просто немају појма како да приступе решавању. Заједнички, солидаран напредак по питању избеглица и миграција? Одложено. Преузимање дела избегличког терета од Италије и Грчке? Одбијено. Отворенији и искренији приступ дужничкој кризи у Грчкој? Одложено. Одговор на питање како пронаћи противтежу растућем популизму и национализму који буја након „брегзита“? Нема га. Учесници самита све су одложили за следећу годину. Тако су само у првом тромесечју 2017. на програму четири састанка Савета ЕУ на којима би требало да буду разрешени чворови настали 2016. 

Ипак, тренутна беспомоћност Савета ЕУ не би требало да доведе до закључка да је Европска унија сувишна. Напротив – борба против популизма и повратка у националне оквире, важнија је него икада. Мали кораци, мукотрпни компромиси – све то баш и није атрактивно. Али алтернативе нема. Извор: Дојче веле