Др Беки Алексис Мартин и др Том Дејвис су написали велики чланак у којем анализирају најсигурнија места у случају избијања нуклеарног рата.
Аутори износе тврдњу да тренутно заправо живимо у најмирнијем раздобљу светске историје, када се успркос сукобима на Блиском истоку и у неким другим деловима света води мање ратова који су притом знатно мање смртоносни него они у 20. веку. Међутим, у контексту успешних нуклеарних проба Северне Кореје, „новог хладног рата“ САД и Русије (а с Трампом потенцијално САД и Кине) и увек заоштрених односа Индије и Пакистана (обе државе имају нуклеарно оружје), опет се почело причати о могућности избијања нуклеарног рата. Увек омиљена тема медија жељних сензација добија на тежини размишљањима попут оног које има пензионисани шеф Пентагона Вилијам Пери, који сматра да је нуклеарни рат данас извеснији него што је био током 70-их и 80-их година прошлог века. Ваља подсетити да је нуклеарно оружје од времена кад су Американци разорили Хирошиму и Нагасаки пре свега служило као оружје претње које заправо нико не жели да активира — разумљиво, с обзиром на то да само САД или Русија имају довољно бојевих глава да озбиљно угрозе опстанак људског рода на Земљи. Ако у неком црном, срећом мало вероватном сценарију, ипак дође до сукоба, где би било најсигурније место на свету, удаљено од потенцијалних напада и уништења? Алексис Мартинова и Дејвис су приликом „лоцирања“ тих места узели у обзир тренутне залихе нуклеарних бојевих глава у државама које их поседују (САД, Русија, Кина, Велика Британија, Француска, Индија, Пакистан, Израел и Северна Кореја), вероватноћу сукоба с другим нацијама, те чак дугорочну нумеричку прогнозу времена. Различите пројекције на крају су резултирале сценаријом у којем долази до симултаног и мултилатералног нуклеарног рата. Не претерано изненађујуће, као најсигурније место на свету показао се Антарктик, ледени континент који је уједно и место првог споразума о употреби нуклеарног оружја, којим је још 1959. године одлучено да ће се тамо само проводити мирољубива истраживања. Друга опција је познато Ускршње острво, удаљено 3.500 километара од обала Јужне Америке. Два и по пута мањи од острва Крк, сигурно не би могао да прими велик број избеглица које би место делиле с чувеним каменим главама. Трећа опција су пак Кирибати или Маршалска Острва, део Микронезије, регије у западном Пацифику. Иронично, САД су током 40-их и 50-их година прошлог века управо на ширем подручју Маршалских Острва тестирале 67 нуклеарних бомби, због чега их је америчка Комисија за атомску енергију 1956. прогласила „местом које је далеко највише загађено радијацијом“. Извор: Јутарњи
