Пише: Ђоко Кесић Имају озбиљне, они и њихови народи су онда и данас покусни мишеви исте лабораторије коју је основао Бил Клинтон с оном крвавом бабом Медлин Олбрајт и Џоном Мејџором. Посао су наставили велики пријатељ Срба Тони Блер, Џорџ Буш млађи и Барак Обама. Рат у Босни ће веома брзо ући у антологију новије светске историје с назнаком: Нови безглави пројекат либералног освајања света.
Откриће се да је ИД рођен у Босни, под извршитељском руком рахметли Алије Изетбеговића, али по пројекцији и издашној новчаној помоћи Сједињених Америчких Држава, уз свесрдну асистенцију Саудијске Арабије, Турске, Катара и Ирана.
Балканска НАТО операција имала је за циљ рехабилитацију НДХ, и државно осамостаљење двеју муслиманских енклава БиХ и Косова. Шта повезује геенрала Младића са овим пројектом и због чега се Западу жури да се прљави послови Хашког трибунала окончају што пре, и да се Срби још једном жигошу као геноцидан народ? Део истине открива Џон Шиндлер, пензионисани пуковник НСА (америчке безбедносне генције која је значајнија од ЦИА) у књизи “Не свети терор”, књига објављена и на српском у издању Службеног гласника. Шиндлер, који је у време распада СФРЈ службовао у БиХ, (објавио је и књигу „Рат у Босни и терор”) пише о великом сукобу Пентагона и Стејт департмента. Сукоб је форсирао тадашњи председник САД Бил Клинтон под снажним утицајем богатих арапских држава.
Клинтон је инсистирао да се БиХ и Косово исламизују, чему су се противили аналитичари из Стејт департмента. Дуговечнија пројекција Беле куће и Пентагона је била да се створе две исламске државе на Балкану, које ће смањити утицај Срба на овим просторима, а које ће бити мезимци Запада. Јер САД су планирали ратне походе на Блиском Истоку и Северној Африци, где би им исламисти на Балкану били муслимани за показивање. Стејт департмент и НСА су доказивали да ће се у овим муслиманским енклавама на Балкану створити “Бела Ал Каида” која ће извршавати терористичке акције у Европи. Клинтон је посмењивао све водеће људе у НСА и спровео своју политику. Рат у Сирији и учешће муслимана из БиХ и Косова, показују колико је НСА била у праву.
Постоје озбиљне најаве да ће ЕУ, првенствено Немачка, ускоро почети темељну чистку “Беле Ал Каиде”, уништавањем кампова за обуку терориста на Косову и у БиХ, чиме ће заправо показати све глобалне промашаје форсираних ратних сукоба на простору бивше СФРЈ. С тим у вези не би било баш згодно да се суди команданту Војске Републике Српске који је током рата указивао баш на проблем муслиманског терора који је Изетбеговић увезао са Блиског истока.
Али вратимо се задатој теми. Писати текст о генералу Младићу крајње је комплексан и пипав посао. Јер, ево већ 21 година прошла је од завршетка рата на просторима бивше СФРЈ, у којем су жртве и победници унапред одређени. Али време и бескрупулозност и злочини моћних господара света се не прикрива улога, што улогу Срба у БиХ и самог генерала Ратка Младића одређује битно другачије од познатих стереотипа.
Дакле, Хашки суд и НАТОсудије ових дана приводе своје прљаве послове крају. Обавиће то доследно сопственим биографијама, осудиће највећег међу Србима на доживотну робију, обележиће га као главног кривца за “геноциде”: Генерал Ратко Младић се неће жив вратити кући. Или то онитако мисле. А греше!
Зашто греше? Греше јер генерал Младић тамо није ни отишао. Он је постао живи споменик свих српских страдања и победа, његов дух и све што је престављао међу Србима је овде, присутан је, нигде није одлазио и нико га Србима не може отети. Они као Катихизис чувају његову поруку: ”Границе се крвљу цртају и прекрајају, а Отаџбина се брани свим снагама. Није мртав војник ако живот да за отаџбину, мртав је ако изгуби свије вјековно огњиште”.
Генерал Младић је изузетно популаран у Републици Српској. То је невероватна прича, био је најпопуларнији међу родитељима чију децу одводи у рат, био је командант који није командовао “Убиј”. Био је поштован међу генералима западних армија, међу новинарима, изузев Кристијан Аманпур, и либералним политичарима. Са овим се неће многи сложити, нарочито они заговорници да је Младић командовао да се почини злочин у Сребреници. У Сребреници страдали су цивили, то јесте злочин, али нема доказа да је последица Младићеве команде. Ово је време страсти и одлуке богова рата да се то припише Младићу. Па није случајнио Бил Клинтон дошао у Сребреницу на двадесетогодишњицу тамошње погибије, да стави шлаг на сопствену торту победе. Претвориће се то, а већ јесте, у пораз свих који овде живе.
Озбиљније ће се истражити чињенице које се појављују у два документарна филма шведских и холандских аутора, као и казивање Хакије Мехољића тадашњег шефа полиције у Сребреници. Он прича да је Алија Изетбеговић септембра 1993. позвао седамнаест муслиманских првака у Сарајево. Тамо им је рекао:”Шта ви мислите о замјени Сребренице за Вогошћу”? “Били смо скамењени”, прича Мехољић, “како сад ми да то саопштимо народу и војсци у Сребреници”? Прећутно су одбили, али остаје чињеница да многи муслимани из Сребренице данас живе у Вогошћи, а Алија Изетбеговић никад није посетио Сребреницу после Сребренице.
Разјасниће се јавно и непобитне чињенице да је Холандски батаљон толерисао муслиманске убилачке експедиције из демилитаризоване зоне, што је тада била Сребреница, које су убијали по околним српским селима. Убијено је око 3.500 Срба цивила, командант је био Насер Орић, којег је Хашки трибунал прогласио да је невинији од новорођенчета. Неко ће морати да прихвати да је у Сребреници јула 1995. било око три хиљаде муслимана под оружјем, да су покушали да се пробију према Тузли, па су ушли у битку са ВРС и изгинули. Да је Младић ишао с намером тим да почини “геноциде” не би у Сребреницу ушао само са 400 војника и једним тенком и не би водио групу новинара и ТВ сниматеља.
Да је генерал Младић тако сурови убица не би био популаран у тој мери не само међу Србима, него међу Македонцима у Мкакедонији и Словенцима у Словенији. Мораће једном све цивилне жртве да добију исти третман пред Богом и пред људима. Мораће и та међународна правда да прихвати да у грађанском рату један официр не може да контролише сваку пушку и сваку жртву.
У Сребреници се играло обележенкм картама, слика злочина појавила се на Савету безбедности УН, на затвореној седници 10. августа 1995. После тога уследили су ваздушни удари НАТО снага по српским положајима. Срби су им срушили три авиона и заробила војнике с плавим шлемовима.
Генерал Младић је човек ван сваког формата. Зрачио је чудесном енергијом где се год појави. Његова судбина била је одређена у раном детињству. Његов отац Неђо био је партизан, погинуо је 12. Марта 1943. кад је његова јединица покушала да освоји село Суњ, родно место Анте Павелића.
Генерал Младић није био насилног карактера, био је умерен у свему. Завршио је Војну академију КОВ с просеком 9,57. Далеко најбољи у класи. За награду је добио пиштољ, из којег се наводно убила његова ћерка Ана, апсолвент медицине.То је био први иједини пораз највећег српског генерала овога доба. Добио је све ратне битке, а ту је изгубио. У његовој биографији аутора Љиљане Булатовић, Младић каже:
“Њу је убио Србин, а знам и који. И мене ће издати Србин…” Генерал Младић је најпре поразио и Радована Караџића кад се овај почео меша у војнокомандне послове. Поразио је и Бориса Тадића. Он га је ухапсио и испоручио Хагу. Због тога је изгубио изборе годину дана касније. После тога поражена је и Србија и Срби ма где били.Тадић је рачунао добиће сва признања. Добио је Младића којем судија у Трибуналу забрањује да гестикулира рукама док се брани у судници.
После Младићевог хапшења 26. Маја 2011. у Београду, Новом Саду, Бањалуци и свим градовима Републике Српске организоване су најмасовније демонстрације. Трајале су две седмице. То Борису Тадићу није било никакво претсказање.
Генерал Младић је имао брз мозак и невероватно препознавање детаља у лету. Ја сам са њим радио неколико интервјуа. Тако једном приликом у Бањалуци, рат је још трајао а ја сам радио интервју с ратним градоначелником Предрагом Радићем. Баш кад смо завршили разговор, на Радићевом столу зазвони телефон. Негово лице се озари ”па за тебе генерале увек сам на располагању”. Спушта слушалицу, каже ми “сваког часа ће овде ускочити генерал Младић љубим га у нарав. Знаш ли какав је он”.
“Знам, како да не, радили смо неколико интервјуа за новине“, одговорих. „Ма пусти то.Него, изађи брзо на она врата, он ће ући на ова, преко секретарице“, жустро наређује баш војнички и видно узбуђен.
Ја сам ужурбано почео да купим ствари са стола, кад на врата, без куцања, упаде Младић. Погледао је на брзину, најпре мене па градоначелника, па онако пуним гласом и погледом који скенира: „Шта је Кесићу, бјежиш. Не желиш да се видимш са мном!“
“Ма генерале таман посла, ја с градоначелником завршио посао, спремио сам се да идем да Вам не сметам, а свакако бих сачекао да Вас поздравим генерале.“
“Кесићу, мене фарбаш? Немој више, наљутићу се.“
Поздравили смо се и више се нисмо видели. Хаг каже и нећемо. Питам се шта је Србија урадила за њега и његову породицу? Знам да му је снаха, која је радила у Телекому, по наређењу из кабинета Тадића требало је да добије отказ. Бранко Радујко, тадашњи директор, ју је кришом привремено прекомандовао из Београда у филијалу у Обреновац.
Чему се Србија нада после свега? Извор: Правда
