Он у анализи заговара прекрајање граница, па чак и стварање велике Србије, Албаније и Хрватске, а све зарад мира.
Време је, наводи Лес, за нови, радикални приступ како би се задржао мир и успоставила стабилност у региону Балкана.
Ако је, како каже, Запад, као што тврди, заиста веран циљу очувања мира на Балкану, онда је дошао тренутак да се прагматизам стави пре идеализма и крене ка реализацији идеје о правилно уређеним националним државама, чија популација ће моћи задовољити своје најосновније политичке интересе.
Прво, због подељености Европе, САД поново мора преузети водећу улогу и подржати интерне фрагментације мултиетничких држава на принципу како то захтевају мањине.
У првом раздобљу, Вашингтон треба да прихвати понуду Албанаца за федерализацијом Македоније и захтев Хрватске за успоставом трећег ентитета у БиХ, сматра Лес.
У другом, дужем раздобљу, додаје, САД морају омогућити да те будуће територије остваре блиске политичке и економске везе са својим већим суседима, увођењем двојног држављанства и успостављањем заједничких институција, док формално остају у саставу држава у којима су и сада.
И у трећем, коначном раздобљу, треба омогућити сецесију тих територија од постојећих држава и спајање са матичним земљама, можда у почетку као аутономне регије.
"Хрватски ентитет" у БиХ ће се спојити с Хрватском, Република Српска и север Косова са Србијом; Прешевска долина, западна Македонија и највећи део Косова с Албанијом.
У међувремену, Црна Гора, која може остати без албанске енклаве, могла би остати независна или спојити се са проширеном Србијом.
У остваривању тог плана, како наводи, Сједињене Амричке Државе неће бити нових темеља. Ови предлози могли би шокирати оне који заговарају мултиеичност, јер мултиетичност је лепа идеја, али неостварива, наводи аутор.
Овакво решење јесте компликовано, наводи Лес и додаје да ће, међутим, одвајање уместо присилног суживота елиминисати ризик од поновног сукоба. Коначно, сматра он, Сједињене Америчке Државе морају да заврше посао који су започеле на Балкану.
Лес, иначе, бивши шеф британског конзулата у Бањалуци и директор агенције "Нова Европа", која се бави проценом политичког ризика у источној Европи, сматра да је БиХ најслабија држава региона.
Наводи да и Срби и Хрвати желе одређене измене у Дејтонском споразуму, споразуму који је, како истиче, осетљиви скуп компромиса који држе ову земљу уједињеном.
У Македонији, политички лидери из велике албанске мањине траже федерализацију државе засновану на етничким принципу.
На Косову, српска мањина инсистира на стварању мреже самоуправних енклава са што већом независношћу од централне владе. У Србији, у Прешевској долини, Албанци агитују већу аутономију. У Црној Гори, Албанци захтевају ентитет. А на Косову и у Албанији, националисти се боре за јединствену албанску државу.
Велики изазов, наводи аутор текста, налази се пред Западом - да ли да препозна и уважи легитимност тих захтева и радикално промени приступ према Балкану или, пак, да настави са тренутним смером и тиме ризикује да се понове сукоби на овим просторима.
- Запад је у државама насталим након распада Југославије почетком деведесетих година прошлог века одлучио да подржи модел мултиетничности виђен као одржив, чак и пожељан, принцип који ће промовисати правду и сигурност за разлику од национализма који је препознат као извор нестабилности у Европи. Али није ни слутио шта ће убрзо уследити - рекао је.
На несрећу, ова одлука западне политике је занемаривала основна права и интересе мањинских група које су себе у тим државама доживљавале као грађане другог реда што је убрзо резултирало сукобима. Како би завео мир, Запад је последње две деценије ложио огроман напор и труд како би државама бивше Југославије наметнуо решење. У почетку, Вашингтон је имао водећу улогу на Балкану, али се у последњих десет година повукао и препустио водећу реч Европској унији.
ЕУ је променила приступ у односу на САД и покушала државе западног Балкана мотивисати чланством у Унију надајући се да ће ово трансформисати лоше ауторитарне државе у демократске, уређене политичке заједнице где ће се поштовати сва љдуска права, па и права мањина.
Једно кратко време ова политика је изгледала као добитна комбинација. Међутим, показала се врло нереалном и неодрживом заблудом Европе да ће мањине жртвовати борбу за своја права и сигурност због економских бенефита.
Због тога, из дана у дан све више сведочимо да "државе попут БиХ, Косова и Македоније све више стагнирају, док њихови хомогенији суседи, попут Албаније, Хрватске, па чак и Србије, почињу да напредују", навео је Лес.
Да би се ситуација додатно закомпликовала, примећује, Русија користи свој утицај како би зауставила процес интеграција БиХ, охрабрујући босанске Србе у њиховим настојима за отцепљењем. Турци, с друге стране, пружају подршку незадовољном муслиманском становништву у регији, пре свега Бошњацима и македонским Албанцима.
И "као шлаг на тору", мањине покушавају да преузму контролу над својом судбином тражећи право на засебну територију у државама које приоритет пре свега дају већини. Ова комбинација фактора већ увелико дестабилизује Балкан, а, с друге стране, прети поткопавању постугославенског политичког решења, наводи, између осталог, Лес.
Аутор наводи и да ауторит ЕУ на овим просторима у последњих неколико година озбиљно је уздрман. Европске дипломате нису успеле да реше политичку кризу, која две године потреса Македонију, а која је започела када су лидери из владајућих странка, иначе победника превремених избора, били уплетени у аферу корупције и криминала те прислушкивања. ЕУ такође није успела да склопи уговор за нормализацију односа између "Србије и Косова (у ствари, односи између двеју влада иду силазном путањом)".
Можда се, додаје Лес, најозбиљнији удар на ауторитет Брисела догодио одржавањем рефереднума у бх. ентитету Република Српска о Дану РС иако су званичници ЕУ јасно исказали став против одржавања референдума.
Европа би, сматра, могла наставити са досадашњом политиком и тиме ризиковати да незадовљство код мањина порасте до тачке усијања која ће довести до нових сукоба. Неки аналитичари сматрају да ЕУ треба више да се потруди на промоцији регионалне сарадње, демократије, транспарентности, економског развоја. Међутим, ово су пусте жеље и највероватније неће исходити резултат.
Има и оних који сматрају да Брисел треба да римени "вашингтонски приступ", односно да буде оштрији према непослушним политичарима, али би овај приступ исто био погрешан јер би, на пример, босанске Србе засигурно гурнуло у руке Русији, закључио је Лес. Извор: Танјуг
