Пише: Владимир Ђукановић Активан сам учесник политичких збивања, ево, већ 20 година, и за то време научио сам да су у политици најважнији прагматизам и рационаланост. Онај ко се у политици руководи емоцијама, тај пропада. Ту је негде вероватно и мој проблем, јер не умем да сузбијем емоције, а нисам ни неко ко уме да одути шта му је у мислима, већ оно што ми је на уму, то је и на друму. Зато од мене никада неће бити политичар.
Али није ово писаније о мени, већ о будућности Србије у јеку председничке кампање, која нам предстоји. Делује наизглед да су ти избори лак посао за странку коју припадам, али далеко је то од лаког посла и добро ваља размислити са којом понудом изаћи пред народ. Одмах да будемо начисто: заиста не мислим да Томислав Николић не може да поново победи. Напротив, мислим да има озбиљне шансе да добије други мандат и, уколико буде председнички кандидат, Српске напредне странке лично ћу дати све од себе у тој кампањи.
Проблем Николићеве кандидатуре је она друга страна медаље – а то је да постоје велике шансе и да изгуби. Медијска кампања која је пет година вођена против њега допринела је да буде прилично политички изударан са свих страна, што би у кампањи могло да буде од пресудног значаја за резултат, посебно када противници, потпомогнути парама са стране и огромном медијском логистиком, буду започели финалну артиљерску паљбу по њему.
Ту долазимо на почетак текста и причу о прагматичности и рационалности у политици. Погледајте шта се збива у нашем окружењу. Македонија је на ивици хаоса, у Црној Гори је прилично нестабилна политичка ситуација, Босна и Херцеговина је хронично на ивици сукоба, Хрватска шаље константне претње. У Европи и уопште у свету се дешавају огромна геополитичка померања. Пред Србијом су оргомни изазови, од мигрантске кризе, преко очувања економске и финансијске стабилности, до суочавања са потенцијалним тероризмом, можда чак и ратном претњом.
Србија са овим изазовима не може да се носи као нестабилна земља, а то би постала уколико бисмо за председника Србије добили особу која је супротстављена политици актуелне владе. Победа Јеремића, Јанковића или Шешеља значила би и пад владе, а то је увод у дубоку политичку нестабилност. То је оно са чим не смемо да се играмо. Баш због тога, да не бисмо као држава ризиковали – а сасвим је извесно да би Вучић био далеко извеснији победник председничких избора, чак, по неким проценама, и у првом кругу, те с обзиром да је у питању будућност Србије – председничким изборима се мора рационално приступити. Вучићева кандидатура је гарант дугорочне политичке стабилности у Србији, јер објективно тешко је замисливо да му било ко може бити озбиљна конкуренција. Код Николића је гарант политичке стабилности само његова победа, која је свакако извеснија него његов пораз, али нема потребе за ризиком. Околности око Србије су такве да нам ризици и авантуризам нису потребни. Зато ипак Вучић. Извор: Нови Стандард
