Пише: Александар Павић
То што су ти „поклони“ увек били условљавани конкретним политичким, економским, друштвеним, па и духовно-културним уступцима – није нимало сметало. А кад се баш није имало куд, све скептичнијој јавности би се нудио онај кључни, „прагматични“, „реалистични“ аргумент: „поклону се у зубе не гледа“.
Али се зато руској донацији од 6 унапређених МиГ-ова 29, 30 тенкова Т-72 С и 30 извиђачких возила БРДМ-2 – гледа не само у зубе, него и у десни, малтене се рендгенски снимају и корени. Док нам је овде стизала свакојака одбачена или превазиђена старудија са Запада, простирали су се црвени теписи од стране „реформатора“ и њихових медија. Сада када нам стиже оружје најбоље војске на свету, укључујући и ловце-бомбардере светске класе, које је извучено из њене активне уоптребе – онда је то ништа. Или сумњиво. Или је чак реч о „кантама“.
Наравно, то све треба да обрадује све оне који се овом руском дару радују и цене га – за добрим коњем се увек диже прашина, а да је стварно реч о „ничему“ или „кантама“, нико се не би узбуђивао, а Колиндица тешко да би скоро истог трена најављивала набавку „нове ескадриле“ и јата „црних јастребова“.
Дакле, само да поновим речи других – једно велико хвала Русији, њеном руководству и пријатељском и братском народу, нашим најискренијим вековним савезницима, који су нам помагали кад год су могли, а никад, баш никад нам нису били ни назнака од непријатеља. Наравно, можда би то све требало да се подразумева када је реч о тако блиским релацијама какве су руско-српске – али никад није на одмет поновити, јер је, после 20. века, током које су и Русија и Србија више деценија биле политички укинуте, утопљене у веће анационалне/идеолошке творевине, потребна једна дугогодишња деконтаминација простора у који су се у међувремену ушуњали разни мешетари и заједнички непријатељи, и честа реафирмација онога што је током више деценија насилно прекинуто или преформатирано, а претходно се подразумевало. Нешто попут поновног учења ходања после тешког удеса.
Може се такође констатовати да је управо руска истрајност и стрпљење са садашњом српском политичком позицијом увелико допринели овом јачању српског одбрамбеног капацитета. Русија је, оставши доследна својој политици – односно постулату – немешања у унутрашња питања других држава, па чак ни пријатељских, једноставно решила да помогне Србији, да је задржи као пријатеља и савезника, без озбира шта она мислила о политици њеног руководства. Наравно, то не значи да се Русија никад неће мешати у било чије унутрашње односе. Ево – помогла је Асаду да од терориста поврати контролу над најбитнијим деловима земље. Али, на његов позив. Прискочила је у помоћ народу Крима и Донбаса да се одбране од нелегитимних, пучом инсталираних власти у Кијеву.
Тако се и сада одазвала очигледној српској потреби да заустави војно пропадање земље. И баш треба нагласити – српској. Не потреби власти, него баш народно-државној потреби. И, очигледно је, Русија је вешто одиграла игру, тако да је било практично немогуће одбити – ако би икоме то и пало напамет – њену донацију а не направити себи огроман, непремостив проблем. По ко зна који пут – руско-српски односи су надјачали сву политичку инерцију, све јавне или тајне (не)званичне препреке, све спољне покушаје саботаже. Још једно сведочанство наше дубоке повезаности. И овде треба честитати не само руском руководству и народу, већ и српском „обичном“ народу, чије су симпатије толико очигледне да их ниједан политичар са јавно прокламованом патриотском политиком не сме игнорисати, ако жели да остане у фотељи.
Шта ћемо ми са овим војним појачањима радити је већ посебно питање. И какав ћемо им дати садржај. Да ли ћемо и даље, као што се најављује, смањивати војне издатке, и убијати морал у војсци, уздајући се да ће увек ту бити браћа Руси да изваде ствар кад загусти и нашминкају ходајући скелет? Или ћемо изаћи у сусрет овом замаху и дати јасан сигнал – и војсци и нацији – да су МиГ-ови тек прве ласте које најављују пролеће?
Да ли ћемо, да би и даље правили вештачку равнотежу између пријатеља и непријатеља, сада отрчати, као што је премијер раније и најавио, и купити, можда чак по пуној цени, 13 Ербасових хеликоптера, и тако додатно наградити агресоре који нам и даље отимају Косово и Метохију и кидишу на Републику Српску? Не би ли било у најмању руку правично, знак најнормалније захвалности, кад смо већ добили МиГ-ове, тенкове и БРДМ-ове, да људски од Руса купимо и хеликоптере? Како ће то изгледати ако добијамо донације од пријатеља, а купујемо од непријатеља? Наравно, чак и ако се овај у најмању руку антипатични чин деси, прилично је извесно да ће званична Русија опет са јавним разумевањем испратити тај чин, или да га неће коментарисати, у духу немешања у наше унутрашње, „суверене“ ствари.
Можда најбитније – шта ће тачно МиГ-ови бранити? Србију као бастион уздрманог неолибералног, неоколонијалног поретка, са ограниченом економско-друштвено-културном сувереношћу, тј. Србију непоколебљиво на „европском путу“? Србију у којој су богато стимулисани „страни инвеститори“ све, а домаћи боранија? Србију која ће и даље, за инат већини и за инат традицији и духовности, на силу спроводити скарадне параде НАТО-гејева кроз центар престонице сваке године? Хоће ли ти МиГ-ови тог дана чувати небо, хоће ли руски донирани тенкови бити у приправности да изађу на улице у случају демонстрација? Хоће ли руска војна помоћ бити у функцији одбране терања деце да уче из управо промовисаних заједничких, ЕУ-подобних „уџбеника“ који би требало у дечијим умовима да зацементирају свест о вечној српској кривици за све?
За крај, мада је оправдано радовати се добијеном, не треба никад да заборавимо да је огромна срамота што смо уопше дошли у овакав положај, да скачемо од радости што смо, готово у последњем тренутку, добили инфузију која нам спасава авијацију на издисају. Треба да се сетимо да су Енглези, још почетом 20. века, кроз уста Винстона Черчила, констатовали да у Европи постоје још два „милитаризма“ – пруски и српски – и да ће, после обрачуна са овим првим, доћи на ред и овај други. И то је била и сврха свих ових постпетооктобарских „војних реформи“. Али не уништавање никаквог „милитаризма“ – јер та реч је само енглески доживљај Срба (и Руса) способних да се успешно бране, па и узврате – већ српске војске, српске војничке части, српског борбеног духа, као предуслова за поробљавање, па затим и уништавање српске државе и државности.
Срећом, очигледно је да нису успели. И не ради се само о руској војној помоћи, већ и сада већ мерљивој чињеници да већина Срба подржава враћање служења војног рока. Опет је народ испред и изнад политичара.
Хвала још једном Русији за војну помоћ и подршку. Али наш пут се тиме не завршава, већ тек почиње. Ако се сами не дигнемо, никаква рука – па ни братска – не може нас држати усправљене.
Извор: Фонд стратешке културе
