Како наводе, те територије су овог тренутка под контролом побуњеника које подржава Русија и због тога су уследили приговори и са левице и са деснице. Своде се на исто - зашто износити неко хрватско мишљење које може шкодити хрватским економским интересима?
“Руски амбасадор у Загребу Анвар Азимов спретно користи потребу хрватских медија за сензацијама и паником, па преко њих, с мером и на фин начин, прети Хрватској због њених политичких одлука”, наводи “Јутарњи”.
“Једна од мојих негативних импресија је ваша велика зависност у спољној политици о Западу. Годину сам дана овде и покушавао сам десет министара позвати у Русију, на форуме, конференције... Нико од њих није посетио Русију. Дајемо политичке сигнале, ми не желимо извући Хрватску из ЕУ и НАТО, али истовремено Русија може надопунити оно што вам недостаје. Хрватске мандарине, крушке, риба... Све то долази на руско тржиште, али кроз треће земље и они на томе зарађују, а не ви. Наравно, санкције ће се завршити за годину или две, а Русија ће тада постављати наруџбине за куповину робе, али процењујући ко се како понашао у време санкција. У том случају Хрватска неће добро проћи”, изјавио је он раније.
Загребачки портал ту истиче да је амбасадоров посао да “преврне да не загори”, па је логично да у питању Крима потеже паралелу с Косовом, а у питању Доњецка и Луганска наглашава “да се тамо не петља Русија него су огорчени украјински грађани руске националности (није ли тако и покојни Слободан Милошевић наглашавао да Србија није у рату у Хрватској, где би она, забога?)”.
Паметно Азимов каже да је Крим у доба Никите Хрушчева поклоњен Украјини, али опрезно прећуткује да је претходно у доба Стаљина етнички очишћен од Татара којима га је царска Русија отела на правди Бога, наиме правом јачега, наглашава “Јутарњи”.
“Чињеница је да је хрватска политика спрам Русије – и економска и дипломатска – годинама вођена као да никога није било код куће ни на Пантовчаку, ни у Банским дворима, да две године није именован амбасадор у Москви, што је испод нивоа безобразлука, да у Загребу нису сами са собом начисто како ће с Москвом. С друге стране, видимо да Москва има идеју како са Загребом, јер чим дрекне: “Бу!” код нас одмах одјекује хорски домољубно: ‘Ајме нама!’”, додаје загребачки портал.
Они ту истичу да да директно упозорење да “Хрватска неће добро проћи” ако се не упристоји и не повинује руским потребама није почела доласком Пленковића у Банске дворе, па стога и није резултат неке Пленковићеве “грешке”.
Ипак, загребачки портал наводи да та метода у Хрватској има снажан одјек захваљујући и једној струји, можда чак културолошкој матрици која се сажима у цитату Владка Мачка “Када се велики туку, најбоље је да се мали сакрију под сто”.
Ту се поставља “реторичко питање објављено ових дана у нас”: “Заиста, ко је Хрватску позвао посредовати у глобалном надметању великих сила и шта она ту уопше може да учини, осим да се замери једној од њих?”
“Та слика Хрвата који евентуално има своје мњење али се, према потреби, с њиме не слаже и за сваки случај додаје: “немојте шта замерити”, та слика Хрватске која, заправо, нема права на став у европској политици док је нетко не позове, та фанфара незамерању како нас не би ошинули по ушима или, још болније, по џепу, та химнодија “хрватском ћутању”, показује дубоко усађен принцип антидемократичности који није само политичка него, заправо, и карактерна појава”, наглашава исти лист.
Хрватска – кроз резолуције свог Сабора, кроз спољнополитичку делатност Председнице и Владе, те кроз ангажман своје дипломатије – не само да сме, него и мора имати ставове о битним питањима не само регионалне и унијске, него и европске, медитеранске и глобалне политике, додају они.
Како наводе, то се најпре односи на то кад је реч о сигурности и бољитку: “у економији и екологији (њихова узајамна повезаност и равнотежа су кључно питање опстанка), а онда у политици као њиховој и људској слузи (нипошто господару), дакле базираној на заштити и унапређивању људских права. Ваљана је само политика која мисли глобално и делује локално”.
На крају текста “Јутарњи” наводи “да су Хрвати имали политичара – нипошто без мане – који је изишао на светски глас управо тако што је сматрао нормалним иступити са својим мишљењем”.
“Није интелигентно дати по прстима премијеру који се сетио да Хрватска има и право и дужност водити своју спољну политику, нудити добре услуге зараћенима у складу с консензуално донесеним одлукама својих савезника”, закључује загребачки портал. Извор: jutarnji.hr
