Пише: Николај Ђаконов, донски козак
Ово су управо речи које ми као рефрен звуче у мислима када помислим на путовање по Србији. Ми смо је пропутовали, да тако кажем, уздуж и попреко – са севера на југ и са запада на исток. И свуда су нас примали са великим поштовањем и братском љубављу. Обични Срби, људи изван политике, све што је повезано са Русијом, са нашом историјом, поштују као светињу.
А заједничког је у нас стварно много.
Да су Срби – Словени и то православни Словени, познато је многима. Изненађујуће, са минималним знањем црквенословенског језика, наравно, не без тешкоћа, разумели смо српски језик! Када смо посећивали православне храмове, на пример, Храм Светог Саве у Београду, био сам запањен. Чак је и унутрашњост храма посебно подсећала на Војсковују катедралу у Новочеркаску!
Срби памте да је угњетавање православне словенске браће у османлијској Турској био повод за бројне руске-турске ратове, који су се, на крају крајева, завршили ослобађањем Србије од јарма.
Нису се Срби ни у Аустро-Угарској осећали баш удобно. Њихова насеља у данашњој Војводини, Славонији, Далмацији и Српској крајини изграђена су на козачком принципу. Ти Срби, називани граничари, ослобађани су пореза, али су морали да служе и да својим оружјем заштите границе са Турском, са својим коњима, у својим униформама. Гледајући старе слике граничара, приметио сам да су, чак и по изгледу, по одећи и обичајима, слични донским козацима!
Без обзира на неке привилегије, Срби су били под сталним притиском царства. Присиљавани су да приме католичанство, или да се придруже Унији, односно да исповедају неку мешавину православља и католичанства. Јасно је да је и једно и друго било неприхватљиво за православне граничаре. Излаз за њих постало је пресељење била поднета одговарајућа молба руској царици.
Јелисавета Петровна је одговорила њиховом захтеву: 13. (24.) јула 1751. године “Без обзира колико би српског народа пожелело да пређе у Руску империју, сви ће они, као истоверници, бити примљени у службу и добиће држављанство”.
Срби су кренули у Русију.
Њима су за насељење додељене земље у Задњепровским степама између река Синјухе и Дњепра. Земља је додељивана према чиновима: обичан редов – 20-30 четврти, прапоршћик – 50, поручник – 80, капетан – 100 четврти. Једна четврта је била око 5000 м2. Престоница Нове Србије постао је војни град Новомиргород.
Те земље имале су аутономни статус и подчињавале су се директно Сенату и војном Колегијуму. Досељеници су били подељени у гусарске пукове, роте-рововске, били су истовремено и територијалне и војне и административне јединице. Нова Србија је постала дио Новорусије са центром у граду – тврђави Свете Јелисавете. Њен стратешки значај био је условљен чињеницом да је била на путу налета кримских Татара, по њиховом омиљеном маршруту, а била је и важан полигон за пребацивање руских трупа на југ, на Крим.
Када је у 1764. декретом Катарине основана Новоросијска губернија, Нова Србија изгубила је аутономију. Тада је већина Срба отишла на Кубањ, где су се спојили са локалним козацима. Постоје потомци Срба на Дону. О томе сведоче распострањена међу кубанским и донским козацима презимена Сербин, Сербиненко, Сербинов, Сербиаков.
Након пола века десио се обрнути процес. Након Октобарске револуције у Русији и пораза Белог покрета у Грађанском рату, у Србију је емигрирало неколико хиљада козака. Њих је добро примио краљ Југославије Александар Први Карађорђевић. Козаци су и у Југославији били привржени монархији. Комунистичке идеје шириле су се по цијелом свијету. Подигли су главу и националисти, који су жељели да разбију Југославију. Године 1934. краљ је убијен. Југославију су подијелили Немачка, Италија и Мађарска. Србија је била под немачким протекторатом.
Током последњег цепања Југославије само је Русија, која се у то време налазила у крајње сложеном положају, изражавала симпатије и пружала реалну подршку српском народу. Козаци из свих козачких средина, добровољци из других крајева Русије, борили на страни српске браће. И памте то. И памтиће. Обични Срби уздају се само у Русију и Бога.
Јасно је да и у Србији постоје и отворени русофоби, који рачунају, да су за земљу важне само „западне демократске вредности“, и да ће само оне сигурно довести до просперитета у „европској породици народа“. Али, где их нема, Русофоба? Чак и у самој Русији постоје силе непријатељски настројене према сопственој земљи. За њих је традиционално „што горе, то боље“. Али већина Срба су – отворени русофили, који желе да изграде најближе односе са Русијом и само Русима.
Дијалог се води. Проводе се заједнички конгреси, кругови, раде посољске станице, усклађују се економске везе. Зашто је то потребно козацима и Србима баш сада, у наше сложено време? Да, све је врло једноставно: исти су они који нам не желе добро, исти су нам и очигледни непријатељи. Ко „буре ваља“ на Русију, тај својом пажњом не мимоилази ни Србију. Нема нас у свету тако много да бисмо заборавили своју православну браћу. Сигуран сам да је пред нашим земљама и народима дуга и светла заједничка историје. За то постоје сви предуслови.
Желио бих да кажем неколико речи о краткој посети Босни и Херцеговини. Две стотине козака дошло је у Босну и Херцеговину у оквирима културног фестивала, посвећеног стогодишњици Првог светског рата. Десило се да се наш долазак поклопио са локалним изборима. Непријатељски новинари одмах су покушали да искористе фестивал за своје циљеве. Сарајевска штампа, јављајући о доласку козака, назвала их је „специјалне снаге“ и истакла да је то „наоружана јединица“, која је учествовала у „анексији“ Крима и у догађаја у Донбасу.
Измишљотине новинара и неког „политиколога, који је тражио да му се не објави име“, своде на чињеницу да је долазак козака повезан са босанским изборима. Да је „могуће“ да су козаци потребни да обезбеде „подршку силе“ једног од кандидата, Србина по националности, који се наводно недавно састао са руским председником Владимиром Путином да придобије његову подршку. Какав блам!
Али највише је козаке насмејала изјава неких новинара, да дошљаци уопште не знају да играју! Одговорно изјављујем – то није истина! Цели свет зна да козаци савршено владају играма! Ова вештина нам се преноси са мајчиним млеком! У разним периодима историје играли смо на многим местима. И увек успешно! Опет ћемо заиграти, и не само једанпут.
Извор: Принцип
