Разлике између Доналда Трампа и Барака Обаме су велике и лако уочљиве. Трамп је понекад весео и комичан, али чешће окрутан и вулгаран. Обама нема ништа од тога. Он се веома труди да буде оригинално духовит, и никада неће користити сирове аргументе као што то ради његов наследник.
Ипак, треба признати да и један и други имају једну зајеничку црту: презир према својим критичарима. Трамп своје описује попут малог детета “лажов”, “губитник” “преварант” и сл. Обама то ради префиненије, али ипак ради.. То је постало видљиво на његовом првом инагуарционом говору 2009. године - “постоје неки који нам замерају нашу амбицију”. Да ли их је било? Неки су се питали може ли САД да издржи толико велике планове? Њих је окарактерисао као “цинике”, са нереалним виђењем света. 
У говору којим је престављао образовни систем "Трка ка врху" оне који га нису разумели је поново окарактерисао као цинике који немају контра предлог. Противници Обаме нису само негатори и циници већ су ирационални и злонамерни. По њему они који сматрају да влада нема капацитета да реши проблеме, не би ни требало да покуша да их решава. “Ако немате пара за здравствено осигурање, боље да се не разболите”, рекао је тада Обама. Није проблем имати критичаре, али пречесто обраћати пажњу на њих јесте. Једно је када се обраћате противницима у кампањи, али не и у инагурацоном говори. Тако је 2013. тврдио да “дуготрајан мир и безбедност, не морају да буду последица дугог рата”, као да неко верује да се мора ратовати.
Инагурациони говори би требало да грађанима САД дају нешто око чега ће се уједнити, али то није био случај 2013. “Одбијамо да верујемо да се мора направити избор змеђу генерације која је направила САД или оне која гради њену будућност”, рекао је Обама. Обама мисли да је могуће обоје, а ко се не слаже са тим осудио је по његовом мишљењу једну генерацију на пропаст.
Овакве формулације су обележиле Обамин мандат, а његова права заоствштина је у ставу да његови противници нису ни паметни ни дисциплниновани, и да му не могу променити мишљење. Извор: Newsweek
