Најновије

Путине, не дозволи приватизацију државних компанија

Приватизација је атлантистичка стратегија за напад на Русију, руски неолиберални економисти су пета колона. Пишу: Пол Крејг Робертс/ Мајкл Хадсон
Пол Крејг Робертс (Фото: ЈуТјуб)

Пол Крејг Робертс (Фото: ЈуТјуб)

Пре две године руски званичници разматрали су планове за приватизацију неколико државних предузећа, међу којима су били нафтни гигант Росњефт, ВТБ Банка, Аерофлот и Руске железнице. Као разлог за то наведене су рационализација управљања овим компанијама и потреба да се наведу олигарси да почну да враћају у Русију новац потребан за инвестиције у домаћу економију, који су током две деценије износили из ње. Страно учешће сматрано је пожељним у случајевима у којима је оцењено да би трансфер западних технологија и западне технике управљања помогли развоју економије. Ипак, изгледи руске економије су погоршани после пада цене нафте пошто су САД принудиле западне земље да уведу економске санкције против Русије. То је руску економију учинило мање атрактивном за стране инвеститоре. Уколико би ова предузећа била продата у овом тренутку, било би то по знатно нижој цени него да су продата 2014. године. У међувремену, комбинација растућег буџетског и спољнотрговинског дефицита дала је руским заговорницима приватизације још један аргумент за продају. Њихова логичка грешка се састоји у претпоставци да Русија не може једноставно монетаризовати сопствени дефицит, већ да мора свој опстанак обезбедити продајом вредне имовине. Упозоравамо Русију да не сме лаковерно прихватати овај опасан неолиберални аргумент. Приватизација неће помоћи Русији да се реиндустријализује, већ ће погоршати њену ситуацију и трансформисати је у рентијерску економију, из које се профити одливају у џепове страних власника.

Путинове заштитне мере нису довољне

Наравно, председник Путин је 1. фебруара године поставио одређен број услова који би требало да спрече да се нова приватизација претвори у катастрофалну распродају из Јељциновог времена. Овај пут се имовина неће продавати по екстремно ниским ценама, већ ће цена морати да одражава стварну тржишну вредност. Продате компаније ће остати под руском јурисдикцијом и неће моћи да пређу у посед компанија са седиштем у иностранству. Странци су позвани да учествују у приватизацији, али ће компаније морати да послују у оквирима руских закона и прописа, што укључује и обавезу да задрже свој капитал у Русији. Такође, компаније које ће бити приватизоване не могу бити купљене кредитима из банака у државном власништву. Циљ је да се приликом откупа привуче „тврда готовина“ – у идеалном случају то би требало да буде страна валута коју олигарси држе у Лондону и на другим местима. Путин је мудро одлучио да не дозволи продају највеће руске банке – Сбербанке – која држи највећи део штедних депозита. Очигледно ће банкарство остати у највећој мери јавни сервис, што и треба да буде с обзиром на то да способност да се креира кредитни новац представља природни монопол и инхерентно има јавни карактер. Упркос заштитним мерама које је додао председник Путин, постоје озбиљни разлози да се не иде на најављене приватизације. Чињеница да би ове продаје биле извршене у условима економске рецесије, која је директна последица западних економских санкција и падајућих цена нафте, није једини разлог због кога би требало одустати од најављених приватизација. Оправдање за продају поменутих компанија у овом тренутку које дају руски званичници јесте финансирање домаћег буџетског дефицита. Ово оправдање показује да се Русија још увек није опоравила од катастрофалног западног атлантистичког мита да она мора да зависи од страних банака и купаца обвезница да би креирала новац, као да руска централна банка не може то да учини сама монетаризацијом буџетског дефицита. Монетаризација буџетског дефицита је управо оно што је учинила влада САД и што су чиниле све западне централне банке у периоду после Другог светског рата. Монетаризација дуга је устаљена пракса на Западу. Владе могу да помогну обнову економије штампањем новца уместо задуживањем земље код приватних кредитора, што аутоматски значи одлив новца из јавног сектора кроз отплату камате приватним кредиторима. Нема ваљаног разлога за новчано задуживање код приватних банака ради обезбеђивања средстава за функционисање државе када централна банка може да креира исти тај новац без обавезе да плаћа камате на позајмице. Већини руских економиста је наметнуто западно уверење да би новац требало да креирају само комерцијалне банке, а да би владе требало само да продају обвезнице како би се домогле потребних финансијских средстава. Ово погрешно уверење да би новац у виду позајмица требало да креирају само комерцијалне банке води руску владу у исти ћорсокак у коме су се нашле владе земаља еврозоне. Европа је приватизовањем кредитне креације изместила центар економског планирања са демократски изабраних влада на банкарски сектор. Нема потребе да Русија прихвата овакву прорентијерску економску филозофију, која исисава јавне приходе државе. Неолиберали ову филозофију промовишу зато што желе да виде Русију на коленима, а не зато што хоће да јој помогну.

Пројекат „атлантистичких интеграциониста“

У основи Руси повезани са Западом – тзв. „атлантистички интеграционисти“ – који желе да Русија жртвује своју сувереност ради интеграције са западном империјом, користе неолибералну економију како би Путина довели у замку и ускратили Русији контролу над сопственом економијом, контролу коју је Путин обновио након година Јељцинове власти у којима су страни интереси опљачкали Русију. Упркос извесном успеху у ограничавању моћи олигарха, који су се подигли у време Јељцинових приватизација, руска влада мора да задржи државна предузећа као противтежу економске снаге. Разлог због кога владе управљају железницом и другом основном инфраструктуром је снижавање трошкова живота и трошкова предузећа. Циљ приватних власника је потпуно супротан – довођење тих цена на највиши могући ниво. То се назива „рентна екстракција“. Приватни власници инсталирају наплатне рампе како би подигли цену инфраструктурних услуга које се приватизују. То је потпуно супротно од онога што су класични економисти подразумевали под појмом „слободно тржиште“. Говори се о неком дилу са олигарсима. Олигарси ће откупити власништво у руским државним компанијама новцем од ранијих приватизација, који су сакрили у иностранству, и добити „посао столећа“ кад се руска економија буде опоравила и кад поново буду могући високи профити. Проблем је у томе што прелазак економске моћи са државе у руке приватних власника умањује државну противтежу моћи, коју би она могла да користи против приватних интереса. Из те перспективе, у овом тренутку не треба дозволити никакву приватизацију. Још мање би требало дозволити странцима да се домогну власништва над руским националним добрима. Да би добила једнократни приход у страној валути, руска влада ће се у корист страних власника одрећи континуираног прихода који се може и који ће се сасвим сигурно из Русије одливати у иностранство. Ова „репатријација“ дивиденди би се догодила чак и у случају кад би управљање и контрола остали географски у Русији. Продају јавног добра у замену за једнократни приход учинио је град Чикаго кад је продао 75-годишњи приход од паркингметара за номинални једнократни износ. Чикаго је добио једногодишњи приход, а одрекао се 75-годишњег прихода. Жртвујући јавне приходе, управа града Чикага заштитила је приватно богатство и некретнине од опорезивања а такође је омогућила инвестиционим банкама са Волстрита да зараде богатство. Ова неразумна продаје изазвала је лавину негодовања у јавном мнењу. Нови власници су жестоко подигли цене паркирања и тужили град Чикаго за штету насталу затварањем улица за саобраћај током државних празника и парада, чиме се град „мешао“ у посао са паркингметрима. Ова продаја је, уместо да помогне граду, погурала град у правцу банкрота. Није никакво чудо што атлантисти желе да Русију задеси иста судбина.

Приватизација је против Русије

Приватизација као решење краткорочних буџетских проблема ствара далеко веће дугорочне проблеме. Профити руских компанија ће се одливати у иностранство и на тај начин обарати вредност рубље. Ако би се профити исплаћивали у рубљама, рубље би се могле наћи на валутном тржишту и могле би се размењивати за доларе. То би спуштало курс рубље, а дизало курс долара. Уколико би странци добили могућност да купују руске националне компаније, то би представљало помоћ у шпекулативним операцијама против рубље. Наравно, чак и ако би нови власници приватизованих компанија били руски грађани, они би такође могли износити своје профите у иностранство. Али у том случају би руска власт бар могла лакше контролисати власнике који су под руском јурисдикцијом него стране власнике, који могу из иностранства контролисати своје компаније и држати свој оперативни капитал у Лондону и другим страним банкарским центрима (што је све подложно дипломатском утицају САД и санкцијама новог хладног рата). У корену дискусије о приватизацији требало би да буде питање шта је новац и зашто би њега требало да креирају стране приватне банке уместо централне банке. Руска влада требало би да финансира свој буџетски дефицит тако што би централна банка креирала неопходни новац, исто онако како то раде САД или Велика Британија. Није потребно да се руска влада одриче будућих континуираних прихода само зато да би покрила један годишњи дефицит. То је пут ка сиромашењу и губитку економске и политичке независности. Глобализација је измишљена као оруђе америчког царства. Русија би требало да се штити од глобалиозације, а не да се отвара за њу. Приватизација је начин да се поткопа економски суверенитет и да се повећају профити власника кроз раст цена. Као што су невладине организације које финасира Запад пета колона која ради против руских националних интереса, тако су то и руски неолиберални економисти, без обзира да ли раде свесно или не. Русија неће бити заштићена од западних манипулација све док се њена економија не затвори за западне покушаје да преобликују руску економију према интересима Вашингтона уместо према руским интересима.
Прочитајте још:Пропаганда против ПутинаПутин убио Кенедија!Може ли Русија да преживи пад цена нафте
Извор: Блог П. К. Роберса/ Нови Стандард

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Небојша Јеврић: Молер

На зиду Парохијског дома, увек пуног, дао је да се нацрта Ајфелова кула са минаретом и хоџ...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА