Правда

Другу годину заредом српски амбасадори неће на овај празник правити пријеме за званичнике земаља домаћина и своје колеге, дипломате из других држава. Разлог за овакву меру, како је објаснио министар спољних послова Ивица Дачић, јесте штедња. Да ли је празновање у дипломатско-конзуларним представништвима заиста толико велики трошак, да ли је оно примерено у ситуацији када је земља у економској кризи и какву поруку Србија шаље овим потезом? Дипломате су подељене око тога да ли треба стезати каиш и када је реч о оваквим стварима. Једни сматрају да је такав чин потпуно непримерен, да је то лоша порука коју Београд шаље о себи у свет, те да је штета већа од уштеде, док су други пак мишљења да је то потез примерен околностима у којима се земља налази. "Не можете ви ићи код других на пријеме, а да никога не зовете за неки свој празник. То оставља врло мучан и ружан утисак о вашој земљи", каже један бивши дипломата, додајући да уштеда на томе није толико велика колико је велика штета која се производи таквим потезом. Уз опаску да то сигурно не оставља добар утисак и да је нашим амбасадорима непријатно да их позивају, а да они не позивају, Иво Висковић, бивши амбасадор Србије у Немачкој, каже да ипак то није трагично. "Истина је да, нажалост, због штедње не правимо прославе. Али, дешава се то и другим државама. Неки због економске ситуације праве скромније пријеме, док други пак потпуно одустају од прославе. Ако правите пријем за национални празник, онда то заиста треба да буде добар пријем. А није нимало једноставно пронаћи паре ако их нема у буџету, а не можете наћи некакве донаторе. Једини начин да се часно изађе из тога јесте да се не одржи пријем", објашњава Висковић и додаје да образложење колегама дипломатама да због штедње морате то да урадите није увек пријатно, али да већина то схвата, јер"нису они неразумни људи, знају кад је ситуација у некој земљи тешка". Саговорник напомиње и да Србија није једина која се одриче пријема за државни празник и подсећа да је то радила и Словенија, али и неке друге земље. На питање колико кошта један пријем, Висковић каже да један "пристојнији пријем" кошта од три до пет хиљада евра. За трошкове дипломатско-конзуларних представништава у буџету Србије за ову годину је намењено 4,7 милијарди динара, што је нешто мањи износ у односу на прошлу годину, када је представништвима било додељено 4,8 милијарди динара. Александра Јоксимовић, некадашњи помоћник министра спољних послова Горана Свилановића, каже да је тешко свима удовољити и да постоји нека врста медијске хајке када се нешто прославља. "Постављају се питања да ли је целисходно правити такве прославе у тренутку када је економска криза. Чини ми се да је немогуће направити једначину којом би сви били задовољни. Ја спадам у групу оних који сматрају да неке ствари треба обележавати макар и скромно. С друге стране, знајући како медији реагују, разумем и да потребна порука да, ако се смањују плате и пензије, не може новац да се троши на неке прославе", каже Јоксимовићева, која оцењује да је ипак реч о мери више намењеној домаћој јавности. За некадашњег министра спољних послова СРЈ Владислава Јовановића нема дилеме да је реч о погрешној одлуци, јер је, како каже, то тренутак када државе преко својих амбасада стављају свима до знања да су они државе са легитимитетом. "То може да буде једнако оном ’престајем да постојим’. То ниједна држава у принципу не избегава сем ако није у питању нека тихоокеанска, острвска земља. Државе са дужом традицијом, а ми то јесмо, и са модерном и са средњовековном, то себи не би смеле да допуштају. Ако одустанемо од тога из финансијских разлога, бојим се да то неће оставити најбољи утисак јер и многе друге земље у тешкој материјалној ситуацији не одустају од прослава, само их своде на најнеопходнији ниво", категоричан је Јовановић, али додаје да би то, свакако, требало да буде нека скромнија прослава, а не неки луксуз. Прослава Сретења и у земљи је протеклих година изазивала неке контроверзе. Тако су неки српски званичници на овај дан у Марићевића јарузи код Орашца (где је централна прослава празника) били извиждани од стране десничара, који редовно посећују место на коме је подигнут Први српски устанак. Таква судбина задесила је, рецимо, некадашњег премијера Мирка Цветковића 2010. године, али и престолонаследника Александра Карађорђевића.