Правда

Како сиријска војска опкољава Алепо и ближи се Раки, све је јача паника у Саудијској Арабији и Турској, које су успоставиле заједнички штаб ради инвазије Сирије, која би могла довести до великог ширења рата. Постоји само један човек који би могао да их заустави: председник САД Барак Обама. Ово је вероватно најважнија одлука пред којом се Обама нашао у својих осам година председничког мандата, пошто турско-саудијска инвазија ризикује да изазове директан обрачун између Русије и НАТО, пошто је Турска чланица овог савеза. САД традиционално имају огромну моћ над клијентским државама попут Турске и Саудијске Арабије. Дакле, наредба из Вашингтона је обично довољна да се такве владе зауставе. Али, на челу Анкаре и Ријада су импулсивни људи чији опстанак на власти јако зависи од спречавања Асадове победе и избегавања понижавајућег пораза сиријских побуњеника које подржавају. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган и принц Мухамед бин Салман су такође почели и да пркосе Вашингтону, док обојица настоје да ојачају своју власт. Ердоган води кампању за референдум који би у Турску увео председнички систем, да би оправдао моћ коју већ има, и делује као де факто извршни лидер, док се потенцијални ривали плаше да оспоре његову преувеличану власт. После овомесечног бруталног обрачуна у курдском граду Цизре, који је оставио велики део града у рушевинама, Ердоган је окренуо пажњу према сиријским Курдима. Они су међу најбољим борцима на терену против Исламске државе, подржавају их и САД и Русија а прете да остваре де факто аутономију унутар Сирије, коју Ердоган намерава да уништи. Борећи се против Исламске државу, Курди такође сметају Ердогановом циљу збацивања Асада. Неуспех би могао значити његов политички крај, и осећајући ту опасност, све је ратоборнији према било коме ко му стоји на путу. Саудијци изгледају једнако спремни за борбу. Принц Мухамед бин Салман је заменик престолонаследника, други по реду за наследство круне. Али његов отац, краљ Салман пати од деменције, а актуелни престолонаследник, Мохамед бин Најеф се сматра лојалним САД. Али 30-годишњи Мухамед је покренуо најнезависнију војну политику у историји модерне саудијске државе. Он је рекао да не верује у САД, а као министар одбране несмотрено је покренуо катастрофални рат у Јемену, где - упркос разарању - најмоћнија арапска војска не може да победи најсиромашнију арапску нацију. Мухамед је уложио свој кредибилитет у исход рата у Јемену, а такође је обећао да ће се борити и са регионалним утицајем Ирана. Дакле он може ићи на све или ништа. Турска и Саудијска Арабија су успоставили заједнички штаба у бази Инџирлик у Турској, где пристижу саудијски авиони и трупе. Саудијци такође планирају војне вежбе унутар Краљевине са 150.000 војника из 20 арапских држава. Јордан, је међутим, разумно најавио да неће учествовати у инвазији, осим ако јој на челу буду САД и Британија, и има мандат У.Н. Савета безбедности "у пуној координацији са Русијом". Међутим, ратни облаци над Сиријом су наставили да тамне дуж границе са Сиријом. У недељу је Турска почела да гранатира положаје сиријских Курда, укључујући и оне у граду Азаз у провинцији Алепо. Саудијска министар иностраних послова Адел ал-Џубеир је рекао да Русија "неће успети да спасе" Асада. Са своје стране, Асад није искључио да ће Турска и Саудијска Арабија извршити инвазију, и у интервјуу за АФП је рекао: "Логично, интервенција није могућа, али је понекад стварност у супротности са логиком, посебно код ирационалних људи. Зато је не искључујем из једног простог разлога: Ердоган је фанатик који нагиње ка идејама Муслиманског братства. Он живи Отомански сан и верује да има исламску мисију у нашем региону. Исто важи и за Саудијску Арабију. Колапс терориста у Сирији је колапс њихове политике.." Ризици саудијско-турске инвазије Сирије су огромни. Да ли ће Турска тражити заштиту од  НАТО ако сиријска или руска авијација усмрти неког њеног војника? Како САД могу одговорити на погибије савезничких војника Саудијске Арабије? Инвазија би могла суочити саудијске трупе против иранских снага, што би могла да буде историјска битка сунита и шиита. Упркос тешкој реторици, Саудијска Арабија је  бар јасно ставила до знања да неће напасти без вођства САД. То недвосмислено шаље лопту у Овалну собу Беле куће где је председник Обама одолео слању америчких трупа у нови рат, али наводно жели да избегне даље отуђивање "савезника"  Турске и Саудијске Арабије. Такође, државни секрфетар Џон Кери није ништа изјавио о могућој инвазији. Уместо тога је користио своје блиске везе са руским министром спољних послова Сергејем Лавровим да покуша да договори делимичан прекид ватре који је требало да почне у петак. Али САД и Русија се не слажу ко треба да буде на листи терориста. Из Пентагона су стигли други мешовити сигнали, где је секретар за одбрану Ештон Картер "поздравио" саудијски понуду у виду копнених трупа. Ствар се расправљала на састанку министара одбране НАТО-а прошле недеље, али је једини исход био прихватање специјалних снага из Уједињених Арапских Емирата. Обама јавно није дао никакве назнаке шта ће урадити ако Турска и Саудијска Арабија наставе са планом инвазије. Није чак ни јасно да ли он и даље има моћ да их заустави. С друге стране, када би прихватио руско-сиријску победу и нову владу коју би подржао Иран, Обама би се нашао пред  жестоким критикама утицајних неоконзервативаца Вашингтона, као и републиканаца. Али да ли он има другог избора ако жели да избегне рат са Русијом? У прошлу суботу Обама је позвао руског председника Владимира Путина. Није познато шта су разговарали о могућој инвазији на Сирију. Међутим, ако је Обама запретио да ће интервенисати уколико Русија не прекине своју војну подршку сиријској војној офанзиви, то је знак да силе почињу игру "ко ће први да трепне" и свет би се могао наћи у сред најозбиљније опасности од кубанске ракетне кризе. Такође не знамо шта Обама говори Турцима и Саудијцима. У понедељак су обе земље ублажиле своју ратоборну реторике. Можда им је Обама саопштио једину могућу нормалну поруку: избећи војни сукоб са Русијом по сваку цену. Али изгледа да ће и у Кремљу и у Белој кући остати упаљена светла како две нуклеарне силе траже начин да избегну судар.