Правда

Вест да је припремно рочиште одржано 2. фебруара и одгођено за 16. март како би се оптуженима доставила тзв. поука о правима, пренело је тек неколико медија у Хрватској, док српски медији овом догађају нису поклонили никакву пажњу. Оптужницу против Мартића и Челекетића због "осветничког ракетирања хрватских градова након војно-редарствене акције Бљесак", загребачко Жупанијско државно одвјетништво подигло је још у јануару 2003. У нападима на Загреб ракетама "оркан" 2. и 3. маја 1995. које је, према наводима оптужнице, наредио Мартић, а извео Челекетић, погинуло је седам особа, а већи број их је повређен. Ракетирање је изазвало и веће материјалне штете у средишту Загреба. У гранатирању Карловца 1. и 2. маја и у ракетном нападу на Јастребарско 3. маја 1995, према наводима оптужнице, "само случајем" није било погинулих. Хрватска је за Мартићем издала "европски налог за хапшење" да би му се судило и за ракетирање Карловца и Јастребарског. Међутим, Естонија је одговорила да не може одобрити Мартићеву предају јер се према Резолуцији 827 СБ УН затворске казне издржавају изван подручја бивше Југославије па УН нису одобриле да буде изручен Хрватској док издржава казну у Естонији. Због тога су, закључило је у јуну прошле године ванрасправно вијеће ЖС у Загребу, испуњени сви услови да се Мартићу суди у одсутности. Челекетићу је још 1997. намењен притвор и за њим је расписана међународна потерница, али будући да Србија своје грађане процесуиране за дела ратних злочина не изручује Хрватској, ванрасправно вијеће ЖС у Загребу сматрало је да су се испунили сви услови да се и њему суди у одсутности. У Загребу су у праву када тврде да су Мартић и Челекетић наредили испаљивање ракета на поменуте градове, али не из освете већ као опомену да Хрвати обуставе своју акцију, и не након, како се тврди у оптужници, него у току извођења хрватске агресије на тада Српску аутономну област Западна Славонија, у време када је та област била под заштитом УН (Сектор "Запад"), што је самим тим чини противправном. Мартић и Челекетић, као најодговорнији у СВК, поступили су у складу са опште прихваћеном стратегијом одбране РСК, са којом су и званичници РХ као и представници Унпрофора били упознати много пре акције "Бљесак", а која је гласила да ће СВК, ако буде нападнута РСК, узвратити гађањем циљева по дубини агресора. У акцији "Бљесак", према "Веритасовим" подацима, погинуле су или нестале 283 особе, укључујући 114 цивила и 11 милиционера. Међу жртвама је 55 жена, 11 лица до 18 и 73 преко 60 година старости. Српска имања и православни храмови су опљачкани, опустошени и уништени. Око 4.500 припадника СВК било је заробљено, од којих је многима суђено и осуђени су за разне ратне злочине, док је остали народ "побегао" у Српску и Србију спасавајући голе животе. Од око 15.000 житеља, колико их је до  "Бљеска" живело у САО Западна Славонија, данас их на том подручју живи тек око 1.500, углавном старијих, док су се остали расули по свету. Наведене чињенице биле су познате и хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу овог злочина, као што ни СБ УН никад није Хрватској увео казнене санкције зато што је као чланица УН извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала. Истине ради, пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ покренуто је неколико кривичних поступака, али су завршили или су још увек у преткривичној или истражној фази. Ко то и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата? У тражењу одговора и медији би и те како могли помоћи. Наравно, не ћутањем.