Правда

Последице ових криза по ЕУ су разноврсне – неке веома озбиљно угрожавају темеље заједничке европске куће, друге стављају на пробу њене основне вредности. Све европске кризе и кризице имају, међутим, нешто заједничко, показују велику рањивост Уније и потврђују да је готово немогуће брзо и ефикасно добити делотворан европски одговор на неки актуелни изазов. Неко ће рећи да то, чак и математички гледано, није лако. Треба на једном месту помирити интересе 28 држава чланица, њихових влада које чини седамдесетак странака најразличитијих политичких боја. Овој европској "војсци" треба додати и 29. члана: централу ЕУ у Бриселу која тера неку своју причу – често превише бирократску и надасве неефикасну. А кад нека нова криза "притисне", почиње прави ход по мукама: састанчења, одлагања, притисци, уцене. И у таквим ситуацијима увек се чују исти гласови да овако више не може, да се ЕУ уморила, да су потребне реформе. Садашњи први човек Европске комисије Жан Клод Јункер воли да каже – "нова европска архитектура". А шта би то конкретно требало да се уради, углавном је непознаница. Европски лидери, уморни од гашења кризних "пожара", немају ни воље ни времена да се баве променама. Уместо визија и реформских потеза нуде се неке старе приче и решења који никад нису постали нешто више од мртвог слова на папиру. Француска рачуница: Типична европска криза – "брегзит" (претња да би Велика Британија могла да напусти ЕУ уколико не добије значајне уступке) – најбољи је пример како то изгледа. На једној страни били су Немачка и европска врхушка у Бриселу који су заговарали останак Велике Британије у ЕУ, спремни да се Лондону учине максимални уступци. На другој страни деловала је Француска. Њен председник Франсоа Оланд такође је био за останак Лондона у европској кући – али не по сваку цену. Француски медији отворено су упозоравали да Лондон никако не би требало да добије неке стратешке уступке (право, на пример, да се пита о еврозони, иако није њен члан и љубоморно чува своју фунту), да "брегзит" заправо и не би био никаква катастрофа, већ "шанса на Европу и Француску" ("Фигаро"). Бивши француски премијер Мишел Рокар био је још отворенији: "Идите, молим вас, пре него што све уништите. Оставите нас да поново градимо Европу". Овакав став нека је врста француске носталгије. Оснивач Пете републике генерал Шарл де Гол никад није желео Велику Британију у редовима ЕУ. Тек после његове смрти Французи су на референдуму, 1972, отворили европска врата Лондону. Данашња француска рачуница је једноставна. Изласком Велике Британије из ЕУ отворио би се простор, посебно у финансијским пословима, у који би могла да ускочи Француска. Друга последица "брегзита" била би за Париз још значајнија – појавила би се могућност да се обнови прича о Француској и Немачкој као стратешкој "локомотиви ЕУ". А односи Париза и Берлина одавно већ нису идилични као у време када је настала ова кованица. Најбољи пример је избегличка криза, у којој се "локомотива" једноставно распала. Немачка је отворила врата мигрантима, Француска грубо затворила – сетимо се само трагичних призора из Калеа. "Брегзит" је у последњем тренутку спречен, али тема свакако није дефинитивно стављена "ад акта". У међувремену, неки мајстори ће сигурно покушати да поправе ону "локомотиву" и врате је у неку будућу европску причу. Нове поделе: Поводом најновијег хода по мукама ЕУ, немачки Дојче веле објавио је коментар у којем указује на чињеницу да су на делу нове европске поделе. „С новим кризама појавио се нови тренд у Европи. Људи у источним чланицама ЕУ потражили су уточиште у националистичким, антилибералним и конзервативним ставовима. Један нови баук кружи Европом – баук конзервативизма. Свађа око избеглица прети да растури ЕУ”, каже се, између осталог, у коментару немачког радија. Да, тачно је да источноевропске земље чланице Уније не желе избеглице у својој кући, али то није једина линија раздора која дели ЕУ. Кад би се правио фото-робот савременог источноевропског политичара, он би обавезно имао три лица: конзервативац, хришћанин, националиста. И кад је на власти, спроводио би политику чврсте руке, утемељену на јакој држави, вери и традицији. Не по вољи Брисела. Од распада источног блока овај регион био је плодно тло за бујање конзервативизма, пре свега као одговор на време комунизма и квазилевичарских партија насталих после његовог рушења. Данас старих непријатеља више нема, нестале су поделе између "капиталиста" и "комуниста", али су конзервативци открили новог непријатеља – либерализам. И то је нова линија европских подела, која ће, наредних година, сигурно доминирати причом о опстанку или развоју Европске уније.