Правда

Јелена Анжујска најзагонетнија је краљица средњег века - сагласни су хронографи и историчари уметности. Велика енигма оновремене и садашње Србије и Европе, по свом тајновитом пореклу, генима европских династија, јаким везама са зидарима сакривене дипломатије, крунисана српска владарка заслужено канонизована у Свету краљицу Јелену... Прва српска краљица са ореолом светице! Збирка је то Народног музеја из Краљева. Изложба је посвећена непознаницама из житија и делања краљице Јелене, поводом седам векова од њене смрти. Ауторке су кустоси Сузана Новчић, Татјана Михаиловић и Емилија Пејовић, уз помоћ милановачког музеја. Нажалост без, кажу кустоси, подршке Министарства културе Србије том пројекту... Изложба нас из модерних гледишта "враћа" у живот те владарке из куће Немањића: историјски, културни, уметнички, лични. Јелена је више од шест деценија утицала на историју и културу Србије. - Међународним теренским истраживањем, прикупљањем (ф)аката, уметнина, уз свесрдну помоћ сестринства манастира Градац, Јеленине задужбине, обишли смо сва светилишта где је она портретисана. Тачније: обишли смо целу Јеленину државу! У Србији, Албанији, Црној Гори и Републици Српској - објашњава кустос Сузана Новчић. Ауторке одмотавају нови слој вела са седмостолетне мистерије о српској краљици светици, супрузи краља Уроша Првог, мајци краљева Драгутина и Милутина. - Истражујући Јеленино загонетно порекло, још не потврђујемо да је она директни потомак владарске лозе Анжујаца, иако им је њима несумњиво била у родбинском сродству. Једина је жена којој чувени архиепископ Данило Други пише житије. Стекла је огроман углед у православљу, у које је прешла по доласку у Србију, а затим се у њему замонашила, као и углед у католичанству, својој претходној вери. За њене владавине дешава се изузетан прогрес: култура српског двора уткала се у културу народа! Њен двор, по њеној жељи и остварењу, ни у ком смислу није био елитистички наспрам народа! - казује кустос Татјана Михаиловић. "Улази се" у Јеленин живот: удају за краља Уроша Првог (син Стефана Првовенчаног), рађање поменута два сина (можда још трећег Стефана?) и ћерке Брњаче, Урошеву смрт 1276. Као владарка беше велика ктиторка, оснива јединствену школу за девојке, сирочад. Кад управу преузима њен унук Стефан Дечански, Јелена се замонашила, повукла у свој двор у Брњацима, где се 1314. упокојила. У областима којима је владала Јелена је, катастарским речником, била велепоседник, имања посвуда, нарочито од Требиња до Скадра. - Надамо се да ће изложба успети да слојевито прикаже живот те знамените личности, која и након седам векова плени лепотом и узвишеним духом - верују цитиране кустоскиње. Архиепископ Данило Други, Јеленин савременик, пријатељ и сарадник, пише да је она "од племена фрушкога (француског) кћи родитеља, који су били у великом богатству и слави". У биографији Уроша Првог Данило сведочи: "Краљ је себи узео жену од царског племена, од фрушкога". Карло Први Анжујски, краљ Сицилије и Напуља, и Јелену и њену сестру Марију де Шор назива својим драгим рођакама. Траг за њеним родитељима пратимо по две важне теорије. Првом из 1902. истраживач Чедомиљ Мијатовић везује Јелену за фамилију Де Куртне, чији родоначелник је Петар де Куртне, млађи брат француског краља Луја Седмог. У другој, из 1982, Гордон Мекданијел сматра да је она старија кћи угарског племића Јована (Калојована) Анђела, сина византијског цара Исака Другог Анђела и Францускиње Матилде из породице Де Куртне. Мекданијел те тврдње заснива и на актима папе Иноћентија Четвртог из 1253. и 1254. Самостално је управљала, како се звала, државом краљице Јелене, под титулом Јелена краљица Србије, Дукље, Албаније, Хума, Далмације и Приморских области. Та потврђена титула јој је нарочито била истицана у европским државама, на латинском језику. Удала се за Уроша, већ краља, човека у зрелим годинама. По романтичној легенди, он је за венчање дивље пределе Србије оплеменио јоргованима, да се допадну Јелени. Зато се део долине Ибра од архиепископије у Жичи ка некадашњој престоници Рас још зове Долина јоргована. "О мати моја и госпођо, како ћу ја недостојни заборавити жељу срца твога и болове трудова твојих, што си их поднела за мене? Христос удахну дух у мене, а ти ме васпита, упућујући ме разумним речима твојих поука, као из неисцрпнога извора медоточних уста твојих. Но, о добра моја хранитељко, и крепка и необорима тврђаво отачаству своме, ево пуни се срце моје ридањем и плачем многим, у недоумици сам какво ће пјеније изрећи уста моја у твоју похвалу, блажена. Но од недостатка ума мога кличем ти хвалећи твоја величија", део је тужбалице краља Милутина над телом његове мртве мајке, исписане у хроници "Житије краљице Јелене" архиепископа Данила Другог.