Правда

Франсиско Солано Лопес (Парагвај, 1862-1870) Иако је постао цењена фигура у Парагвају деценијама после смрти, парагвајски председник и војни лидер Франсиско Солано Лопес непромишљено је изазвао суседне Бразил и Аргентину мешајући се у грађански рат у Уругвају средином 1860-их. Након завршетка рата Бразил, Аргентина и победничка фракција у Уругвају тајно су направили план по коме би било анектирано пола територије Парагваја. Лопес је одбацио услове мира које је нудила "трострука алијанса" излажући се потпуној инвазији. Оно што је уследило је разарајући сукоб у којем је Лопес регрутовао децу војнике, погубио стотине посланика (укључујући и свог брата) и изазвао осмогодишњу аргентинску војну окупацију. Крајем рата, парагвајско становништво опало је са процењених 525.000 на 221.000, а само 29.000 мушкараца старијих од 15 година је остало живо. Хорхе Рафаел Видела (Аргентина, 1976-1981) Видела је војни официр који је преузео власт у Аргентини након преврата 1976. године. У то време Аргентина је била економски разорена, а влада корумпирана па се велики број становника те земље надао да ће његов долазак на власт поправити ситуацију. Економска ситуција се јесте поправила, али Видела је затворио судове и пребацио њихова овлашћења на деветочлану војну комисију. За време његове владавине велики број људи је затваран, хапшен и убијен, међу којима и велики број интелектуалаца, новинара и наставника. Процењује се да је за време његове владавине убијено око 9.000 људи, мада неки подаци показују и да је могуће да је тај број двоструко већи. Јосеф Тисо (Словачка, 1939-1945) Тисо је био католички свештеник који је водио фашистички покрет Словачке и био на његовом челу током готово целог Другог светског рата. Водио је брутални обрачун након антифашистичке побуне 1944. године и учествовао у депортацијама огромне већине Јевреја у земље у којима су се налазили нацистички концентрациони логори. У то време, јеврејско становништво у Словачкој бројало је преко 88.000 људи. Међутим, до краја сукоба остало их је само око 5.000 у земљи. Маћаш Ракоши (Мађарска, 1945-1956) Маћаш Ракоши постао комунистички лидер Мађарске након консолидације политичке моћи 1945. године. Називали су га "Стаљинов најбољи мађарски ученик". Организовао је чистке и успостављао репресивни совјетски савезнички режим. Након Стаљинове смрти 1953. године, СССР је одлучио да је његов режим превише бруталан. Ракоши је успио да остане још неколико година на власти, односно до 1956. године када га је СССР сконила са намером да умири Јосипа Броза Тита. Анте Павелић (Независна Држава Хрватска, 1941-1945) Анте Павелић постао је познат као политичар који се противио Краљевини Југославији. Након што је успостављена Краљевина Југославија, Павелић је напустио земљу и основао ултранационалистичку организацију Усташе чији је циљ био стварање независне Хрватске. Ова организација неретко је била повезивани са тероризмом. Од 1941. године, Павелић је био на челу државе створене под окриљем Другог светског рата, НДХ односно Независне Државе Хрватске. Том државом званично су руководиле Усташе, а подржавале су је Хитлерова Немачка и фашисти у Италији. Овај период обележили су велики злочини над Србима, Јеврејима и Ромима, а широм НДХ-а налазили су се логори. Након што је Немачка поражена, Павелић је успео да побегне у Аргентину. Умро је у Шпанији 1959. године. Хорлогин Чојбалсан (Монголија, 1930-1952) Након неколико састанака са Стаљином, Чојбалсан је усвојио његову политику и методе и почео да их примењује у Монголији. Створио је диктаторски систем, сузбијао опозицију и убио на десетине хиљада људи. Крајем тридесетих година "почео је да хапси и убија водеће раднике у странци, влади и разним друштвеним организацијама као и војне официре, интелектуалаце и друге раднике", наводи се у извештају који је објављен 1968. године наводи у Историјском речнику Монголије. Крајем 1951. године, отишао је у Москву на лечење од рака бубрега. Умро је следеће године. Енвер Хоџа (Албанија, 1944- 1985) Комунистички диктатор Албаније посвађао се и са Совјетским Савезом и Кином пре него што је почео да промовише деструктивну националну политику која је његову земљу претворила у балканску верзију данашње Северне Кореје. Током четири деценије владавине, Хоџа је забранио религију, наредио изградњу хиљада бункера широм Албаније, предузимао ексцентричне јавне грађевинске пројекте, правио чистке чак и у свом окружењу и прекинуо готово све значајне међународне односе Албаније. Хоџа је створио потпуно изоловано друштво практично без толеранције. Процењује се да 200.000 људи било је затворено због наводних политичких злочина током Хоџине владавине. Ијан Смит (Родезија, 1964-1979) Једна од најконтроверзнијих личности постколонијалне афричке историје. Ијан Смит био је на челу Родезије (сада Зимбабвеа) до 1965. године. Његов циљ је био да се сачува превласт беле расе у односу на црначку колoнију. Као премијер Родезије, Смит је надгледао систем апартхејда сличан оном у суседној Јужној Африци, у настојању да обезбеди владавину кроз систем расног раздвајања и контроле. Иако су белци чинили мање од 4% популације, Смитова влада преживела је скоро 15 година међународне изолације и грађанског рата. Радован Караџић (Република Српска, 1992-1996) Радован Караџић био је први председник Републике Српске. Караџић је оптужен за наводни геноцид у Сребреници почињен 1995. и у још неколико општина у БиХ 1992., као и за прогон бошњачког и хрватског становништва, терорисање грађана Сарајева, те узимање припадника УНПРОФОР-а за таоце. Караџић је ухапшен 21. јула 2008. у Србији, где се крио под именом Драган Дабић. Суђење му је почело у октобру 2009., а Тужилаштво је почело с извођењем доказа пола године касније и окончало овај процес у мају 2012. Караџић, који се сам бранио, своје сведоке позивао је од октобра 2012. до маја 2014. У завршним речима Тужилаштво је затражило доживотни затвор за бившег председника РС-а. Пресуду Радовану Караџићу ће 24. марта ове године донети судско веће у Хагу.