„Више се не ради о кризи ЕУ. Ми се сада крећемо у правцу анархије“, упозорио је Жан Аселборн, бивши председавајући ЕУ.
"До 7. марта ћемо знати да ли је на грчко-турској граници дошло до радикалног смањења броја избеглица", изјавио је јуче Томас де Мезијер, министар унутрашњих послова у влади канцеларке Ангеле Меркел. Де Мезијер је упозорио да ће се у случају да Европа не пронађе консензус посегнути за "алтернативним мерама" које нису прецизиране, али не звуче обећавајуће.
500 дневно
Док Европа и свет узалуд чекају на свеобухватно решење ЕУ за избегличку кризу, политички односи унутар Европе су на ивици пуцања. Растући популизам у Аустрији натерао је Беч да каже: "Доста!". Аустрија је увела контроле на границама и ограничила прилив избеглица на 500 дневно, чиме је недвосмислено задала ударац ЕУ и Меркелиној политици "отворених врата". У међувремену, Аустрија и Грчка повели су дипломатски рат јер представници Грчке нису били позвани у Беч на велики међудржавни скуп земаља Балкана и Аустрије о мигрантима. Незадовољство Атине кулминирало је повлачањем грчког амбасадора из Аустрије на консултације, а јуче је Јохани Микл-Лајтнер, аустријској министарки унутрашњих послова, одбијен захтев за посету Грчкој. Од даље ескалације кризе страхује и Димитрис Аврамопулос, европски комесар за избеглице, који је изразио бојазан да ће се "цео европски систем урушити" уколико не буде видљивих резултата у сарадњи ЕУ и Турске, која би у замену за милијарде из европског буџета требало да заустави талас избеглица.
Колапс
Европа је после свега подељена на интересне групе од којих се избегличкој политици канцеларке и прихватању избегличких квота најоштрије противи Вишеградска четворка - Пољска, Словачка, Чешка и Мађарска. Уколико због миграната падне Шенген, главни стуб ЕУ, цела заједница доведена је у питање. Белгија је последња у низу држава које су суспендовале договор о слободном кретању. Претходно су то урадиле Немачка, Аустрија, Француска, Шведска, Данска и Норвешка, која није чланица ЕУ, али јесте део Шенген зоне. У сваком случају, до 7. марта, показаће се да ли ЕУ има снаге да превазиђе највећу кризу у својој историји, а тек јој предстоји и британски референдум о напуштању уније...
Британија
Том, још већем црном таласу који прети да поклопи заједницу европских држава, текст је посветио часопис Нешенал Интерест. Пред Европском унијом стоји толико много проблема да је унапред немогуће рећи који ће од њих послужити као катализатор распада блока, међутим, најопаснија криза, која може одредити судбину ЕУ, јесте то што премијер Велике Британије Дејвид Камерон није успео да добије уступке Брисела, пишу Џон Гилингем и Мариан Тјупи за тај лист. Аутори не сматрају ни избегличку кризу, ни распад банкарске структуре, ни неповерење јавности прама политичком естаблишменту најапоаснијим за ЕУ, већ то што шеф британске владе није успео да добије боље услове за Велику Британију. А за то, сматрају аутори, постоје три разлога. Први: Дубока реформа односа Лондона и Брисела, о којој је говорио Камерон, одувек је била немогућа јер је захтевала промену договора са сваком од 28 земаља-чланица, што једноставно није изводљиво: за то је неопходно или одобрење парламената држава, или позитиван резултат на националним референдумима, којих се Брисел ужасно плаши. У ЕУ једноставно не желе да преузму овај ризик ради смиривања Велике Британије. Други: Камерон је био спреман на компромис, али није успео да добије већи део онога што је захтевао, јер у Бриселу страхују да би и остале чланице блока могле следити пример Лондона и захтевати исте уступке. Такав потез би претворио ЕУ у „шведски сто” са кога би свака земља могла, по сопственом избору, да задовољава своје прохтеве и интересе. Другим речима, жеља за „чвршћим савезом у Европи” претворила би се у ругло. И коначно: Камерон је успео да добије само уступке који су, по речима једног британског парламентарца, само „житка каша коју су још додатно разводнили”. Да ствар буде гора, Камеронова „житка каша” тек треба да прође кроз гласање у Европском парламенту, после чега ће у Великој Британији бити одржан референдум. Будући суверени орган, парламент ЕУ може изменити сваки споразум који је одобрен од стране јавности Велике Британије – и то је непријатна и неизбежна чињеница коју ће заговорници изласка из ЕУ користи у својој кампањи пред референдумом. Када неко замишља распад ЕУ, размишља о спором и постепеном пропадању, међутим ова слика је лажна јер након британског референдума, ако не и раније, са великом вероватноћом може доћи до брзог распада уније. Чим излазак Велике Британије из ЕУ прерасте из просте вероватноће у скоро стопроцентну неминовност, бекство са брода ће почети моментално. У овом тренутку је немогуће предвидети ко ће предводити бежанију, али једно је сигурно: бежање почиње. Владе, састављене од заговорника ЕУ, већ сада су изложене таласу критика од стране противника уније. Као и у Великој Британији, званичне власти других земаља ће морати да умирују изиритирано бирачко тело, обећавајући „бољи дил са Бриселом”. Алтернатива - политички заборав. Од десног Националног фронта у Француској, левог Podemos-а у Шпанији и шведских демократа - који се буне против миграната - све бивше маргиналне снаге ће се приближавати власти. Процес поновних преговара, несумњиво ће носити другачији карактер у свакој појединачној земљи. У оним државама чланицама којима је Брисел давао финансијску помоћ највероватније ће захтевати отпис дуга, у другим земљама ће главна тема бити питања унутрашње безбедности. И свака од њих ће, наравно, захтевати повратак одређених овлашћења из Брисела. На тај начин, ЕУ више неће бити субјект од глобалног значаја. Неке њене институције ће наставити да постоје, попут Лиге Народа, прелазећи све више у стање атрофије. Евро ће вероватно преживети распад блока, вршећи улогу паралелне валуте, заједно са националним. Упркос чињеници да нико не може са сигурношћу предвидети како ће се ствари развијати после распада ЕУ, могуће је, ипак, направити неколико прогноза. Прво, нека овлашћења ЕУ могу бити пренета на друге међународне организације, као што је Светска трговинска организација. Друго, за нормализују односа након распада Европске Уније могу бити потребне огромне дипломатске мере, сличне онима које су примењене у Сан Франциску приликом оснивању УН, или оним у Бретон-Вудсу, где су положени темељи модерног финансијског система. И окупљени државници на таквим преговорима, морају деловати одлучно. Осигуравање успешне транзиције ка светском систему после распада ЕУ има огроман значај. Раст међузависности, изазване глобалном трговином ће се наставити, са или без ЕУ. У овом случају, позитиван исход у новом систему свакој земљи ће донети велике погодности, као и могућност да се такмиче за још више. Због свега овог, не постоји разлог да се верује да ће пад ЕУ обавезно заначити пад Европе. Може се дестити, да све буде обрнуто.
Прочитајте још:
Извор: Блиц/Факти
