Правда

Преокретом се може назвати то да је својеврсна избегличка мајка сада јавно признала промену своје политике и да је сиријске и ирачке избеглице упоредила са избеглицама са Балкана, који су после краја ратова на тлу бивше Југославије већином отишли из Немачке. "Упркос напорима да се избеглице интегришу и да им се пружи помоћ, важно је да се нагласи да се њима само даје дозвола за боравак на одређено време. Неопходно је да кажемо људима да је то привремени резиденцијални статус... и да очекујемо кад поново завлада мир у Сирији и кад Исламска држава буде поражена у Ираку, да се (ви, избеглице) вратите у своју родну земљу са знањем које сте стекли", рекла је канцеларка на регионалном скупу своје Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), додајући да се завршетком ратова на тлу бивше Југославије 70 одсто избеглица вратило у своје домовине. Овом изјавом Меркелова се први пут придружила својим функционерима у ЦДУ, који настоје да ублаже страховања грађана због рекордног прилива од 1,1 милион миграната прошле године, који се наставио и ове године. Упркос томе што имају пад популарност па би за демохришћански блок у којем су ЦДУ и баварска ЦСУ гласало 34 одсто бирача, демохришћани су кренули да уверавају јавност да држе под контролом избегличку кризу. Министар унутрашњих послова Томас де Мезијер је у разговору за политички магазин "Шпигл" наговестио да Немачка не може да прима "све избеглице из кризних региона у свету", посебно истакавши "људе који нису из Сирије, а који овде долазе у потрази за бољим животом". И "десна рука" Меркелове Петер Алтмајер, шеф Канцеларске службе, истакао је у разговору за недељно издаље таблоида "Билд" да немачка влада већ преговара са неколико држава које су можда вољне да од Немачке преузму избеглице које имају кривични досије, будући да их због одредби међународног права није могуће депортовати у земљу порекла уколико се у њој води рат, као што је случај са Сиријом. И Алтмајер убеђује јавност да Немачка блиско сарађује са Турском, Јорданом и Либаном, с циљем да већина избеглица остане у том региону до успостављања мира у Сирији и Ираку. Ова уверавања јавности нису само подстакнута падом популарности демохришћана, већ пре свега чињеницом да се у марту у три немачке покрајине – Баден-Виртембергу, Рајнланд-Пфалцу и Саксонија-Анхалту – одржавају покрајински избори па да ће они бити велики тест за владајуће странке, годину и по дана пред савезне парламентарне изборе. Владајући демохришћани пре свега страхују да ће им већину бирача на изборима "украсти" десничарска популистичка странка Алтернатива за Немачку (АфД), која је своју антиевропску политику заменила жестоком антиимигрантском политиком и сада бележи подршку 12 одсто бирача. Председница АфД-а Фрауке Петри изазвала је овог викенда праву буру у јавности, јер је за лист "Манхајмер морген" изјавила да би немачка полиција требало "уколико је то потребно" да пуца на мигранте који покушавају да уђу у земљу илегално. Штавише, на питање да ли подржава да се пуца и на жене с децом, њена заменица на челу странке Беатрикс фон Шторх је на "Фејсбуку" одговорила "да". Додуше, потом је брзо кренула да се посипа пепелом па је изјавила да "употреба оружја против деце није дозвољена", док су "жене друго питање". Овакви иступи прве две жене АфД-а за поједине немачке дневне листове, као што је "Франкенпост", представља доказ да је "АфД заиста нацистичка партија скривена иза маске грађанске пристојности", што би могло да утиче на пад њихове популарности. С друге стране, листови попут "Франкфуртер алгемајне цајтунга" и "Велта" истичу да АфД стиче све већу популарност, између осталог, захваљујући владајућим странкама које на све начине настоје да ову странку жестоко нападну и онемогуће јој медијско појављивање. То представницима АфД-а даје имиџ мученика и прогоњене мањине, а самим тим и симпатије дела бирачког тела. Иако њеној странци директно узимају бираче, Меркелова се није директно освртала на коментаре АфД-а, али је зато минулих месеци доста урадила да нестане "избеглички рај" у Немачкој. Најпре је на листу сигурних земаља порекла ставила све балканске земље, чиме је њиховим држављанима безмало онемогућила добијање азила у Немачкој, иако су поједине организације за људска права истицале системску дискриминацију, на пример, на Косову. Потом је за Берлин и Авганистан постао био довољно сигуран да се Авганистанци врате тамо и "поново изграде земљу", а сада су то и Алжир, Мароко и Тунис. Статус сигурне земље порекла ипак Берлин није могао да да Сирији и Ираку, али је договорено да за избеглице које долазе из ових земаља, уколико се докаже да не долазе директно са ратом погођеног подручја, неће моћи да две године доведу своје породице у Немачку. Како ће се овај услов процењивати засад није јасно, али постоје назнаке да свако ко је регистрован у неком од избегличких кампова у Јордану, Турској и Либану неће бити сматран за избеглицу која спасава живу главу бежећи од рата. Нешто слично је говорио и мађарски премијер Виктор Орбан када је затворио Мађарску за улазак избеглица, рекавши да су се Сиријци и Ирачани спасли од рата чим су стигли у Турску и да пут настављају као економски мигранти. Због тога су га европски медији назвали ксенофобом, што је епитет који Меркелова никад неће добити. Чак и када у увијеној форми њена влада доноси безмало исте одлуке.