Правда

Иако многи мисле да је закон Аустроугарске забрањивао смртну казну, то је важило само за малолетне особе. Вељко је био најстарији међу атентаторима, те он није могао да је избегне. Ноћ пред смрт, Вељко је својој породици написао писмо. Оригинал је спаљен по наредни суда, али се тамничар сажалио и пре него што га је запалио, преписао га је. Потресне речи човека пред чијим очима је већ била смрт сведоче о вери да жртва није уздалудна, и да ће свима, па и његовој Нади која је тада имала тек осам година, у будућности огрејати слобода. Преноси се један део писма: "Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову 'долину суза', а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашјем дјетету, него своју неизмерну љубав према нама. Душо, последња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Преда мном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будите сретни, а вријеме ће излијечтити и ову тешку рану. Мила моја ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумјети, као што сам Те ја разумјевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумјети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумјети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељску дужност. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ. Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да му буде милостив."