Правда

Велика борба српског народа за коначно ослобађање од турске власти трајала је деценијама. Слобода се освајала корак по корак. Након устанака и добијања аутономије остала је још "само" ослободити територије са српским становништвом и наравно, добити међународно признату независност - дуго сањану и ишчекивану. Управо са тим циљем 1876. године избили су српско-турски ратови. Њима је претходио устанак у Херцеговини 1875. године који је покренуо серију оружаних побуна на Балкану против османске власти. Ипак, борба српског народа у Европи углавном је пролазила неопажено. А тада је, у јеку српско - турског рата славни француски књижевник и мислилац Виктор Иго 1876. године објавио текст јасног назива - "За Србију". "Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу. Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни." У наставку свог говора славни писац је још отворенији у одбрани својих ставова и осуди европске равнодушности. "Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа. На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведоћи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед - паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште. До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сада га понављају чудовишта. Будућност је Бог кога вуку тигрови." Након Виктора Игоа и други европски мислиоци и интелектуалци су подигли глас против страдања балканских народа. Ратови су се водили са променљивом срећом све до 1878. године и Берлинског конгреса на којем је Србија коначно изборила независност.