Правда

Борис Беговић нам у "Политици" поручује да "новија емпиријска истраживања показују да конкуренција није штетна за привредни раст сиромашних земаља". Утицајни научник тврди да "што је виши ниво економских слобода, што је слободнија спољна трговина, што су мања ограничења конкуренције на домаћем тржишту, то су више стопе привредног раста. Није, дакле, конкуренција луксуз који себи могу да приуште богати, него је она неизоставни састојак пута ка богатству". Нажалост, слобода о којој пише Беговић није наша слобода – то је слобода капиталиста да мешетаре. Ни раст који помиње одавно није раст који осећа већина становника једне земље – већ, све чешће, првенствено један одсто најбогатијих. Уосталом, Беговић се одавно профилисао као не само заговорник неолиберализма као краја економије већ и један од оних научника који сугеришу да представља религију спасења – уместо Исуса треба да чекамо "други долазак" капитала, тржиште ослобођено друштвених и моралних обзира. Ха Џун Чанг, јужнокорејски економиста, сугерише да Беговићеви аргументи не стоје чак ни када је реч о најсветлијим развојним тачкама врлог турбокапиталистичког света, поретка чији је интелектуални отац био Фридрих Хајек, а политичка бабица Маргарет Тачер. Да се држао Беговићеве тврдње и "новијих емпиријских истраживања", Сингапур би данас био блатњаво острвце на коме, заједно са ројевима маларичних комараца, живе јако сиромашни људи. Да је конкуренција стварно изнад свега, Јапан би био сиромашнији од Србије, а Тајланд од Гане. Да су јужнокорејски тајкуни били слободни ова земља би вероватно била 113, а не 13. најјача светска економија. Наиме, ако је веровати Чангу, један од темеља источнозијског економског чуда био је заштита, често неконкурентне, домаће производње праћена драконским ограничењем слободе капиталиста да профит износе из земље или потроше на луксуз. Други важан стуб била је строга контрола страних директних инвестиција. Како пише, од свих "азијских тигрова" само су у Јапану стране паре имале помена вредну улогу. Обе политике су имале исти циљ – да натерају (и добре и лоше) капиталисте да новац инвестирају код куће. Да слободе богатих деценијама нису биле драстично ограничене, грађани ових земаља би остали сиромашни. Наравно, ниједан економски модел не може бити пресликан у другачијим околностима, али бојим се да у Србији неки од разлога зашто нам се, како предвиђа Беговић, "смеши замка не средњег, него ниског нивоа развијености" леже у вишку а не у мањку капиталистичких слобода. Како је то прегнантно изразио Беговићев "учитељ", професор Љубомир Маџар, ни наши неолиберали нису "присталице теорије о претераној похлепи и моралној изопачености пословних људи, чак и кад су њихова примања баснословно велика... Добру банку не чине сви запослени него њено најуже управљачко језгро, често један једини човек". Оно што делује тужно јесте да ови угледни економисти не виде проблем у систему који производи ову перверзију – већ у "манипулацијама" злих политичара, наивном бирачком телу које „тражи политике које резултат дају данас и сада” и социјалној правди, коју Маџар чак изједначава са „дегенеративним социјалним процесима”. "Крајње је време да се схвати да САД нису парадигма либералног модела него његова негација, земља која се крупним корацима социјализује, уз познате хазарде колективистичких, недавно урушених система”, речи су којима је Маџар „необавештеном свету” представио узроке светске економске кризе која је почела 2008. године. Другим речима, није крива изопаченост америчког економског либерализма већ издаја „доброг”, правог либерализма. Нажалост, не постоји „објективно” добра економска политика која одговара свима – ни унутар држава ни глобално, у светској заједници. Штавише, неолиберални мит о политици која је "добра за све" представља најопаснију догму данашњег, месијанског капитализма. Важна последица ове капиталистичке антиполитичке машине јесте чињеница да су се гласања широм света свела на избор за мис (односно мистера) фотогеничности или демагогије. Оно што бирамо сваке четири године су мање или више допадљиви и корумпирани егзекутори исте матрице, чувари једне од (националних) капија за авантуре транснационалног капитала. Добили смо демократију испражњену од садржаја и глобалну фикцију политичких слобода. У оваквом свету, у коме изнад свега нису људске потребе и друштвена солидарност, остаје нам да у хору са привилегованим "олтарским дечацима" неолибералне цркве отпевамо – амин. На то се свела наша слобода у времену капитализма наметнутог као јеванђеље спасења, религије чија је прва заповест похлепа.

Прочитајте још:РАЗОТКРИВАЊЕ: Овако су неолиберали ојадили Србију за скоро 200 милијарди долара. И желе још!Зашто нико не каже да вакцинација није обавезна у земљама ЕУ?

Извор: Политика