У светском хору оних који дискутују о операцијама ваздушно-космичких снага Русије у Сирији има и пропаганде, и клеветања, и завидљивих неоснованих тврдњи у вези са ефикасношћу руских ваздушних удара, али и одобравања „савезничке верности Путина“ („своје не одбацује“) и његовог упоређивања са слабићем Обамом“… Нема, ипак, пажљивог разматрања једног разлога који има своју тежину, због кога Русија подржава Сирију Башара Асада… Пише: Игор Шумејко
Да, Русија, делујући на далеким границама, отклања појаву „војника џихада“ на својој територији. То је тако. Размишљања да се Руси држе за своју „војно-поморску базу“ у Тартусу је, наравно, бесмислица. Чак и вечити непријатељи Русије из две пропагандне варијанте: да се заплаши Запад помоћу „руског утврђења на Црном мору“ или да исмеје економска слабост Русије – чешће ће изабрати ову другу могућност. Јер чак ни Мекејну неће пасти напамет да скромни пункт за материјално-техничко обезбеђење на сиријској обали, са два кеја која су у стању да прихвате само мале и средње бродове, поставља као претњу америчким војним базама, расејаним као грашак око Персијског залива. Шта још пишу они код којих све сигурнија дејства Русије на међународној арени изазивају нападе беса, помешаног са збуњеношћу? Пишу да Путин хоће да „одвуче пажњу Руса са унутрашњих проблема“, да ефикасност руске војне операције у Сирији представља само одраз беспомоћности Обамине администрације. Или са заносом и заустављајући дах, као што је то у The Financial Times урадио Мајкл Игнатјеф, професор владине школе „Џон Кенеди“ при Харвардском универзитету, саопштавају свету да „слободни град Алепо гине под руским бомбашким нападима“, а „Асад обнавља своју тиранију“… Али зашто због нечега сви заборављају једну, како се мени чини, одлучујућу околност: 2013 – 2014.године Сирија се уз посредничке напоре Русије добровољно одрекла свог хемијског оружја. Правилно или неправилно Башар Асад је рачунао на своје хемијско оружје – али то је посебна прича. Многе мање државе, пошто су на примеру Југославије, Ирака, Либије схватиле да их у случају агресије „глобалног хегемона“ и његових савезника Организација Уједињених Нација неће узети у заштиту, производе или усавршавају свој потенцијал оружја за масовно уништавање. У Народној Демократској Републици Кореји то је нуклеарно оружје, код других је хемијско. Свако ради према својим могућностима. Да се присетимо „црвене црте“ коју је Обама цртао пред Дамаском: или хемијско разоружавање, или рат. Тада је Русија помогла Америци да избегне нови рат са објективном претњом да ће сиријска страна која је морала да се брани искористити хемијско оружје. Асад се разоружао, али је ипак… дочекао рат! Он је дочекао рат, али преко руку америчке клијентуре на Блиском Истоку. Хемијско оружје није баш много компликовано за производњу, десетине земаља могу да га произведу. Уосталом, седам земаља није ни потписало Конвенцију о забрани хемијског оружја (1993). Па? Вашингтон ће поново да црта „црвену линију“ и прети нападом? А уколико вођа следеће државе коју је Бела кућа означила као „отпадника“, не заборављајући Асадову судбину, ризикује и употреби хемијско оружје? Рачун је лак: 100 – 200 (хиљада) мртвачких сандука из нове „вруће тачке“ – и US – јавност ће сасвим сигурно да натера свог председника да сасвим нестане, онако како су нестали Американци из Сомалије. И тако се сада Сирија пред лицем онога, што јој и даље прети, нашла разоружана. Свет не може да то не види. Претпостављам да је не само седам држава које нису потписале Конвенцију о забрани хемијског оружја, већ и много других запамтило лекцију коју је добила Сирија и извукла одговарајуће закључке. У том смислу је политика коју воде САД заиста катастрофална. 23.јуна 2014. Међународна организација за забрану хемијског оружја је саопштила да је последња партија сиријског хемијског оружја извезена из земље како би била уништена. Па даље? После тога је члан комисије УН за истраживање кршења људских права у Сирији Карла дал Понте саопштила: „Комисија поседује податке да су у току грађанског рата антивладине снаге користиле зарин“. Да није можда време да се Американци, на бази те исте Конвенције о забрани хемијског оружја, којом су они претили Асаду, позабаве разоружавањем својих штићеника? Наравно, то је само реторичко питање! А Москва? Москва која је давно проучила какав је у ствари амерички „партнер“ није могла, а да не предвиди чиме ризикује Сирија уколико се одрекне оружја за масовно уништавање. Сирија се мора штитити. Зато је Русија данас штити! А размишљања о „империјалним амбицијама Путина“ амерички пропагатори могу да оставе за унутрашњу потрошњу.
Прочитајте још:ОВО ЈЕ „ВЕЛИКИ ПЛАН“ КОЈИ СТОЈИ ИЗА СВЕГА: Ротшилди у лову на Русију!Донбас се не да, а шта је са остатком Новоросије, са вољом да се изгради Велика Русија?ДОГОВОР ИЗ ПАКЛА: Турска пред државним ударом, а на шта је тек Унија пристала…
Извор: Фонд стратешке културе