Правда

На Острву, о величанственом подвигу њихових сестара, жена, мајки на суровом источном ратишту не постоји чак ни фуснота у уџбеницима. Разлога је више, а овај део заједничке британско-српске историје у енглеским и шкотским архивима истражује професорка Звездана Поповић из Лондона. У Цркви Светог Саве у енглеској престоници наша професорка данас презентује своју четврту изложбу посвећену том периоду историје. Вертикала изложбе је, наравно, подсећање на дела др Елси Инглис, Флоре Сандс, леди Лејле Пеџет..., најистакнутијих припадница тзв. Федерације жена Шкотске које су имале пресудну улогу у организовању доласка шкотских жена и рада болница на ратишту у Србији. - Током истраживања, једно од главних мојих питања било је одакле више од 1.000 Британки у Србији од 1914. - каже професорка. - До одговора сам дошла брзо. Када је започео Први рат, велики број њих је покушао да се укључи у болнице њиховог Црвеног крста или да организују женске болнице које би пратиле британску војску на Западном фронту. Пошто је таква понуда докторке Елси Инглис одбијена у Единбургу у августу 1914, Национално удружење женских организација је одлучило да оспособи болницу са 100 кревета и целокупним медицинским особљем - од доктора, медицинских сестара, болничарки, па до возача, кувара... - и да је понуди савезницима. Током Великог рата, Британке су организовале 14 болница шкотских жена - 10 у Србији и на фронтовима где је била српска војска. Чињенице су да се Британска империја не може похвалити својим цивилизацијским ставом према женама на почетку 20. века и да се у њеној историји о овом подвигу пише тек у фуснотама уџбеника историје, а један од разлога за то је и што Срби већ дуго нису популаран народ на Острву. - Леди Лејла Пеџет, супруга британског амбасадора у Београду, прва је дигла британску пољску болницу у Скопљу 1914. - наставља професорка Поповић. - Почетком 1915, у Крагујевац стиже др Елинор Сото са својим тимом, а касније, у Крагујевац, у јеку епидемије тифуса, долази др Мејбел Кинг Меј с тимом женских лекара, 18 сестара и 16 болничарки. У време епидемије, пет пољских болница са Енглескињама налазило се на Лепеници, десетак њих радило је у Ваљеву, Младеновцу, Врањачкој Бањи, Лазаревцу... Рок службе у пољској болници у Србији за Британке био је шест месеци. Жене које су прве дошле биле су школоване британске друштвене активисткиње и листом из богатих породица. То су биле даме које су знале да возе ауто, да лече, а многе од тих лекарки (дотад само асистенткиње хирурга) прве операције извршиле су над Србима. Оне су с великим усхићењем слале писма кући у којима су с поносом истицале да су се доказале. - Уколико бисмо долазак жена са Острва у Србију да лече српску војску посматрали и као "брак из интереса" у којем су српска војска и рањеници добили преко неопходну медицинску помоћа а енглеске жене друштвену афирмацију у својој земљи, могли бисмо да кажемо да је оно што се развило између српског народа и Британки било више је од пријатељства. Много је примера који говоре о фанатичности Британки у српском рату. Током епидемије тифуса, у Крагујевцу је умрла Елизaбет Рос, која је несебично преузела болницу за тифусаре. Преминила је на 37. рођендан. У Крагујевцу се завршио животни пут и Мејбел Дирмер. Кад је сазнала да се њен муж као свештеник прикључио болници, молила је да и она дође. Умрла је од тифуса у јулу 1915. Две комплетне шкотске болнице у Крагујевцу и Крушевцу заробљене су у јесен 1915. Међу медицинским особљем била је и Евелина Хаверфилд, кћерка лорда Абингера. Евелина се вратила у нашу земљу 1919. и основала сиротиште у Бајиној Башти, где је и умрла 1920. - Жене које су се враћале са српског фронта причале су о херојству малог народа, што је британској публици личило на митове о херојима прича професорка Поповић. Оне су ишле буквално од женске школе до школе и причале о људима који, и тешко рањени, устају да играју коло када зачују фрулу... Установиле су и институцију "Спонзорисање болничког кревета", тако да је скоро свака женска школа прикупљала по 25 фунти, колико је било довољно за издржавање болничког кревета током шест месеци. Заузврат, са линије фронта из тих кревета стизала су писма рањеника у ове школе. Ове редове су углавном писале Енглескиње, јер Срби нису били вични перу... Међутим, стизала су и писма наших ђака, студената и официра, која су терала сузе на очи девојкама у женским школама. Писма из српских болница су предмет следећег пројекта професорке у Лондону. Из архива више од 50 лондонских женских школа и сличних установа прикупила је сведочења о том времену, док у Единбургу и Глазгову готово да нема старе школе која на овај начин није помагала српској војсци. Госпођа Мајбел Стоварт 1915. руководила је "летећом болницом" у Крагујевцу која се повлачила са Србима преко Албаније. Јединица са госпођом Стоварт на коњу и великим бројем болничких кола ишла је фронтом 1.200 километара. Флора Сандс се пред планинским венцима Албаније 1915. пријавила у Други гвоздени пук пуковника Милића. Др леди Изабел Хатон, која је службовала на југу Србије, остала је у Врању. У овом граду је подигла болницу, а медицинска школа у Врању и данас се зове по њој. Др Кетрин Мекфеил, после рата у Сремској Каменици, изградила је болницу и наставила да ради у Србији.

Прочитајте још:УПИТАН ЗАШТО НИЈЕ ПЛАТИО СТРУЈУ, ОДГОВАРА: „Сви се радујемо посети принца од Велса“ПОТВРЂЕНО: Југославија правила атомску бомбу!

Извор: Вечерње новости