Правда

Избори 2012. су у том смислу били специфични, јер су у исти мах представљали и почетак новог политичког времена и задржавање ранијих структура у власти (Уједињени региони Србије и СПС). Избори 2014. су, међутим, малчице прочистили ствар (УРС испао и из парламента и из власти, а странке које су симболично везиване за "петооктобарски" период, попут ДСС и ЛДП, "само" из парламента), још увек доносећи у власт спој оних који су у њој били пре 2012. године (СПС), и оних који су у њу стигли након ове године (СНС). При свему томе није се мењао стратешки правац земље, те се може рећи да су, спољнополитички гледано, они који су формирали власт 2012. године наставили, са мањим отклонима, спољну политику претходника која се сводила на суптилно балансирање између Запада и Истока, уз прокламован циљ придруживања Европској унији. Када претходну причу о свим нашим изборима прецизније струкурирамо можемо видети да су тзв. избори одлуке били повезани не само са парламентарним већ и са председничким изборима, јер се структура власти учвршћивала или мењала на видљивији начин тек када је била подржана победом одређеног председничког кандидата – Слободана Милошевића 1990, Војислава Коштунице 2000. и Томислава Николића 2012. године, што је означавало почетак новог политичког времена. Имајући ово на уму, можемо доћи до закључка да су у Србији, у политичком систему какав имамо, за реалну конфигурацију политичког терена председнички избори до сада били важнији од парламентарних, иако је статус председника републике варирао од "јаког" (по Уставу из 1990) до "слабог" (по Уставу из 2006). Ово је напросто стога што председник републике има, без обзира на своја извршна овлашћења, велик и директан легитимитет, будући да је увек бивао непосредно биран од грађана. Уколико је политика пре свега борба за легитимитет без кога се не може ефикасно владати, онда парламентарни избори код нас обезбеђују тек делимични легитимитет, уводећи актере у увек осетљиве и незахвалне преговоре о парламентарним већинама и коалицијама (чак и кад имају сами већину, као СНС 2014. године), из чега је искључен председник републике који може мирно да ужива у сопственом легитимитету. То је разлог што тренутни парламентарни избори вероватно неће бити одлучујући за дуготрајнију конфигурацију наше политичке сцене, јер ће на њима, уколико не буде великих спољнополитичких изненађења и унутрашњих прегруписавања, коалиције окупљене око СНС и СПС вероватно однети превагу, формирајући и будућу владу након избора. Но, какво ће бити право политичко окружење у којем ће радити та влада и да ли ће имати стабилан мандат, видеће се тек на председничким изборима следеће године. Кључни ће бити – и то је основна теза овог текста – председнички избори следеће године – и начин на који ће на њих изаћи главни актери наше политичке сцене, у којим савезништвима (пре свега ће бити кључан однос тројице у овом моменту најјачих и очигледно највештијих политичких играча – Вучића, Николића и Дачића) и са којим спољнополитичким платформама, јер искуство показује да је сва наша унутрашња политика заправо спољна политика оивичена утицајем великих сила (као што је можда увек и била). У том смислу су парламентарни избори пред нама само један интермецо, просто хватање залета, пред озбиљнију (ре)конфигурацију наше политичке сцене која ће вероватно бити повезана с председничким изборима следеће године. Реална последица ових избора могла би бити тек вероватан улазак тзв. националне опозиције (ДСС–Двери, СРС...) у парламент, што ће опет омогућити централним групацијама (СНС, СПС...) да балансирају спољну политику земље између националне и проевропске опозиције (чији је резултат у овом моменту непознаница и може варирати зависно од тока кампање, али која свакако неће остати испод цензуса), што ће опет бити тек један интермецо до председничких избора следеће године који ће по мом мишљењу бити кључни за дефинисање односа политичких снага у нашој земљи и њен конкретан смер у геостратешким превирањима. У том смислу су ови избори тек куповање времена.

Прочитајте још:Да ли су Србија и Русија спремне једна за другу?Да ли би победа Трампа и излазак Британије из ЕУ поправили спољнополитички положај Србије?

Извор: Политика