Правда

Шест месеци након отпочињања директне војне интервенције у Сирији и недуго након склапања примирја, Руси су решили да повуку део својих снага, оценивши да су циљеви њихове интервенције постигнути. Стање на терену показује да је то тачно. Територије на западу Сирије, од стратешког значаја за Русију, под чврстом су контролом сиријске војске. Ту спадају алавитска подручја уз Левант, где се налазе руске базе, захваљујући којима Москва обезбеђује свој традиционални интерес присуства на топлим морима. Ту спада и престоница Дамаск са околином као и широк коридор који га спаја са поменутим алавитским подручјима. Територије које контролише опозиција су расцепкане и делимично опкољене – што је напослетку опозиционе снаге и натерало да уваже снагу Русије и пристану на компромис. Позиција Курда, као новог значајног савезника Русије на Блиском истоку, ојачана је. Руска интервенција донела је примирје којим је сукоб „замрзнут“ под условима повољним за Русију – што је стратегија коју је Русија већ опробала у Молдавији, Грузији и Украјини (истина, у овој последњој је упитно да ли је сукоб „замрзнут“ уз територијалну поделу која фаворизује Русију, али сама чињеница „замрзавања“ држи Украјину изван НАТО, што за Москву и јесте приоритет). У таквој ситуацији се делимично повлачење снага из Сирије чини крајње логичним потезом, а уједно је и прилика да Русија, с обзиром на тешку економску кризу у којој се налази (за само две године њен номинални БНД пао је са 2,1 на 1,2 билиона долара), нешто уштеди. Нагласићемо, а то је нагласио и председник Путин, да је у питању делимично повлачење – војно присуство у базама остаје да би штитило постигнути споразум (како се не би поновила америчка грешка из Вијетнама), док се политичко присуство у виду режима у Дамаску лојалног Москви чини осигураним на дужи рок. Па ипак, многи су вест о руском повлачењу дочекали речима критике, док су чак и они који га правдају изразили бојазан од извесних ризика које оно носи са собом. Анализа која следи показаће да су критике неутемељене, а ризици минимални. Најпре, критичари тврде да би руско повлачење могло да охрабри Турску и Саудијску Арабију да (са или без подршке САД) војно интервенишу у Сирији. Опасност од овакве интервенције постојала је све време сиријског грађанског рата, укључујући и период руске интервенције, али се она ипак није одиграла. Руси су све време били свесни ове опасности, поготово када је у питању Турска. То објашњава и њихову спремност да због обарања свог авиона озбиљно затегну односе са Анкаром, иако су се ови у времену које је претходило инциденту кретали узлазном путањом. Жртвовање обострано корисног стратешког партнерства показало се као цена коју је Москва спремна да плати да би елиминисала за њу потенцијално најопаснији турски утицај из Сирије. Руси су након инцидента од интервенције успешно одвратили Турке, чији је министар спољних послова напослетку и признао да су претње интервенцијом биле само блеф. Што и даље не значи да у неком наступу ирационалности Реџепа Ердогана није могуће да Турска војно улети у Сирију. Но да ли ово руско повлачење може заправо да охрабри Ердогана на такав потез? Тешко. Самим тим што ни снаге које су Руси до јуче имали у Сирији нису биле довољне да се ефикасно одупру турској интервенцији, али је султан из Анкаре знао да Путин увек може довући још. Зна то и сада – па шта је онда разлика да ли Русима треба довлачење мало мање, или мало више додатних трупа? Будите сигурни да ће, ако се Турци или Саудијци усуде на такву акцију, бити довучено таман колико треба. Друга критика тиче се Исламске државе. Критичари кажу: ако се Руси повуку, Исламска држава ће опстати, јер неће имати ко да је туче – а догод она није потучена до краја, Руси циљ нису испунили. Погрешно. Још уочи отпочињања руске интервенције тврдио сам да Исламска држава уопште није њен примарни циљ, већ само добар изговор за интервенцију ради остваривања стварног приоритета, а то је одбрана сопствене сфере утицаја у Сирији. То се у пракси и показало као тачно, јер су Руси највећи део ваздушних напада извели не против Исламске државе, већ против неких других побуњеника, и то у областима које су далеко од оних под контролом ИД. Области под контролом ИД налазе се на истоку земље, који није од примарног значаја за Русију, већ су то поменуте западне области. Да Москви није стало до тога да коначно порази Исламску државу, коначно потврђује и ово повлачење. То је уједно и порука неким другим регионалним и глобалним актерима – ви сте створили Исламску државу, ви је све време помажете, па хајде сад обрачунајте се с њом, јер Русија нема намеру да се троши ради циља који јој није на врху листе приоритета. Узалуд су се, дакле, Американци надали да ће се Русија заглибити у Сирији као својевремено и у Авганистану, односно као што су се САД касније биле заглибиле у тој земљи и Ираку, а мудро избегле да им се то деси у Либији. Те 2011, када је отпочела ваздушна интервенција против Либије, тадашњи секретар одбране САД Роберт Гејтс изјавио је да би сваки председник који поново у неку блискоисточну земљу пошаље велике копнене трупе требало да „иде на испитивање главе“. Ако је то изјавио министар војни државе која годишње потроши на војску 610 милијарди долара (а у време изјаве и 100 милијарди више) и има мрежу савезника/вазала на свим континентима, зашто би другачије поступила земља чији годишњи војни трошкови износе 84 милијарде, а лојални савезници јој се могу на прсте набројати? Али, настављају критичари, зар баш тај исток који наводно није од стратешког значаја за Русију није истовремено и подручје најбогатије нафтом? Добро, па шта? Немојте ми рећи да Русији, која је један од највећих извозника нафте и гаса у свету, треба сиријска нафта? То би био случај да су на месту Русије САД, и посебно њихови европски савезници. Русији, баш напротив, можда и одговара да „крња“ Сирија остане без нафте, јер би је онда било могуће лакше политички контролисати, с обзиром на то да би била економски зависнија од Москве. Отићи ћу и корак даље и наговестити могућност да се Русији исплати и да постоји неки степен хаоса на истоку Сирије (или пак поретка у виду владавине екстремиста попут Исламске државе), јер онда до даљњег нема ништа од гасовода који би Запад преко те територије изградио као алтернативу руском снабдевању Европе. Коначно, кажу и да – а нешто слично смо чули и од министра спољних послова Немачке – Руси овим повлачењем пуштају Асада низ воду, те да тако издају (још једног) савезника? А да ли су они икад рекли да им је циљ да Асад остане на власти? Москви је циљ да сачува сферу утицаја у Сирији, што подразумева опстанак лојалног режима у Дамаску. А то не мора да буде Асад, који је збиг разлога који датирају још из времена владавине његовог оца омражен код великог дела сунитске популације. Москви би више одговарало да се појави неко из опозиције кога ће једнако прихватити и Алавити и сунити – уз услов, наравно, да буде проруски оријентисан. Американцима то не одговара, услед чега сумњам да ће за Сирију скоро бити договорено коначно политичко решење. Вашингтон ће учинити све да спречи своје пулене из опозиције да се приклоне мировном плану који би одговарао Русији и за кандидата истакну неког њој блиског човека. Но то не значи да Русија треба да одустане од придобијања тренутно проамеричке опозиције на сопствену страну. У том смислу се и ово делимично повлачење трупа може посматрати као порука Асаду: „У реду, ми смо за тебе натерали опозицију да седне за преговарачки сто и прихвати примирје, али, ако ћеш наставити да је тучеш да би вечно остао на власти, не очекуј нашу подршку; на тебе је ред да начиниш уступке њима у интересу компромисног политичког решења“. Све у свему, овај потез Русије је и логичан и добар. Између осталог и зато што шаље јаку пропагандну поруку светском јавном мњењу да, за разлику од Американаца, који, кад војно уђу у неку земљу, из ње не излазе годинама и на крају ништа не направе, Руси већ после шест месеци постижу резултат, а затим обустављају акције и повлаче вишак трупа. Шест месеци – у поређењу са девет пута толико, колико је Сирију пре тога разарао крвави грађански рат. Да ли критичари уопште схватају шта критикују?

Прочитајте још:СТРУЧЊАК ЗА БЕЗБЕДНОСТ: Путин је избегао замкуЕКСКЛУЗИВНО ЗА ПРАВДУ: Ердоган и Сулејман ВеличанствениДа ли су Србија и Русија спремне једна за другу?

Извор: Одмотавање суштине / Unwrapping The Essence