Правда

Највеће светске силе САД и Русија имају одавно заједнички проблем који фигурира још из периода најжешћег хладног рата и Кубанске кризе – проблем реалне могућности тоталног уништења у неконтролисаном међусобном сукобу. Такав сукоб, наравно, избегавају и једни и други. Зато, кад помислимо да је директна конфронтација међу њима неизбежна, да ће се све отети контроли и да предстоји катаклизма, они седну и договоре се. Агресивна политика и стратегија САД је таква да договор о окончању неког ратног сукоба и успостављање примирја прихватају само када схвате да не могу остварити циљеве које су зацртали или да би то био превелики ризик. Истовремено, стварају услове да губитак одређених позиција надокнаде супериорним наступом у неком другом региону, у неком новом рату. У садашњим условима опасност од директне конфронтације повећава америчка стратегија опкољавања Русије и преотимање баш сваке зоне руског утицаја. Таква агресивна политика не може се у потпуности реализовати само специјалним дејствима него је рат неопходан. Решења која су пронађена у циљу смањења опасности од дирекног сучељавања са Русијом су потпуно контролисани мали локални и регионални ратови. Механизми и полуге за пуну контролу планираних малих ратова претходно се инсталирају у поједине државе и владе обавештајним дејствима. За активирање таквих планских ратних жаришта претходна обавештајна обрада и припрема комплетне територије која ће бити захваћена ратом је неопходна. Идеални услови за активирање контролисаног рата јесу када се потпуно контролишу све стране у сукобу. Тако је под контролом све што се дешава у рату, али исто тако мировни процеси за окончање рата. САД и НАТО обично нису директно зараћена страна иако индиректно итекако учествују у сукобу. Коначни мировни споразум састављају искључиво они, а он би требало да дефинише остварене циљеве САД и НАТО због којих су и активирали ратно жариште. Зато ти споразми често личе на ултиматум по систему узми или остави, без права да учесници рата промене и један зарез. Противници у сукобу се по потреби јачају наоружавањем, логистиком и увојничавањем, а то је истовремено добра прилика да се рат наплати и да стварне иницијаторе ништа не кошта. Чак може бити и профитабилан. Друга страна медаље овако контролисаног рата, који је за САД и НАТО идеалан, јесте да он постаје право проклетство и пакао за мале земље и нестабилне регионе, где народ преживљава вишегодишње патње. Постаје уништавајући и по питању губитака у људству и по питању економског потенцијала. Ради маскирања сопствене улоге у тим прљавим и непотребним ратовима, најбоље је да у сукобу има што више супростављених страна са својим интересима – којекаквих војски, милиција, покрета, политичких партија, добровољачких састава и ко зна чега све не. Нешто слично као што се данас дешава у Сирији и на Блиском истоку уопште, где је тешко и побројати учеснике, а камоли њихове интересе. Негативна страна рата са великим бројем учесника јесте отежана контрола и све израженија самовоља учесника. То постаје још већи проблем ако се у сукоб умеша и нека друга светска сила која у том хаосу пронађе и контролише своје присталице. Тада сукоб више није под потпуном него делимичном контролом, где расте могућност директне конфронтације великих сила. Када развој ситуације дође у фазу да је конфронтације великих сила близу, такав рат је најбоље (са њиховог становишта) прекинути. То се управо дешава у Сирији. Како на први поглед препознати контролисане ратове? Тако што се у њима дешавају многе ствари супротне војној науци и логици. Тада имамо офанзиве типа крени-стани. Тада нападамо када треба да се повлачимо и обратно. Напуштају се чврсте и лако одбрањиве линије фронта, а брани се неодбрањиво. Премешта се главнина снага у „слепа црева“, а важан стратегијски простор остаје отворен и небрањен. Авијација се не користи када је то неопходно и погрешно користи када за то нема потребе. Напуштају се тешко освојене позиције и наређују нелогична повлачења итд., итд. Многима који су учествовали у ратовима на Балкану ово ће се чинити познатим и већ виђеним. Садашња два највећа ратна подручја се постепено затварају, бар тако тренутно изгледа – рат у Сирији и рат у Украјини. Не укидају се зато што су проблеми решени, него зато што је директан сукоб великих сила и ескалација сукоба сасвим могућа. Нормални људи се томе радују, без обзира у којем крају света живе, али у окончању тих ратова крије се нешто што истовремено изазива зебњу. Наиме, без обзира колико САД то негирале, чињенице најбоље говоре да су ратови које непрекидно воде у разним деловима света у директој вези са стабилношћу привреде САД. То опет значи да затварањем једног или два ратна жаришта неминовно мора да се активира бар једно ново. Где? У томе је највећи проблем и наш разлог за бригу. Балкан је врло повољан и обавештајно припремљен за вођење контролисаног рата. Најновијим мировним иницијативама и догађајима у Сирији сви су помало изненађени. Вуку се потпуно неочекивани потези, који на први поглед делују нелогично. На пример? Русија је прогласила велику победу и одлучила да повуче главнину снага из Сирије. Ко је то очекивао? Нико, бар за дужи период, зато што се данас ствари приказују као да је проблем решен, а јуче је изгледало да дуго неће бити. До јуче је изгледало да је могуће само војно решење ситуације, а данас дипломатија доминира. Ако би Сирију и шири регион гледали само са војног становишта, одлука Русије није логична. Где се то војни победник повлачи одмах пошто је остварио победу? Учвршћивање војних позиција и фактичког стања траје годинама. Све помало личи на ситуацију Кумановског споразума између Србије и НАТО, када је проглашена велика војна победа Србије, а добро знамо шта се након тога дешавало. Ипак, ситуација није иста, јер Русија није Србија. Војна дешавања потпуно губе примат над снагом дипломатије две највеће светске силе. Сада је далеко значајније оно што се договори на мировним преговорима о Сирији, него шта се стварно дешава на ратишту. Можда делује као апсурд, али није, да је далеко теже и опасније Турској да сада уђе тенковима у Сирију него док су Руске снаге у тој земљи биле у пуном саставу. Када би Турска то сада урадила, био би то далеко глупљи и неразумнији потез него када су оборили руски авион. Последице по Турску биле би погубне. У реалним условима дипломатски пораз који би тада доживела Турска био би погубнији од војног. Само у први мах се учинило да се Русија стварно повлачи из Сирије и са Блиског истока. Врло брзо су сви схватили да је у питању само велика дипломатко-политичка игра. Наравно да ће Руси остати у Сирији, а повлачење дела трупа је само представа за светску јавност. Чини се да је Запад руске војне базе у Сирији прихватио као чињеницу, коју не могу променити. Чини се да неће моћи наметнути ни режим какав су хтели. Зато је Путин у праву када каже да су постављени циљеви војне интервенције остварени. Дакле, ово се стварно може гледати као једна од највећих победа Русије против НАТО још од завршетка Хладног рата. Победа је утолико већа што је остварена далеко од граница Русије и у периоду наметнутих санкција. По некима, САД су забринуле самовоља и непослушност Турске. Плашили су се ескалације сукоба услед евентуалног самовољног уласка турских копнених снага у Сирију без одобрења НАТО, што би могло изазвати светски рат и зато иду на дефинитивни договор са Русијом. Мој утисак није такав. Од почетка рата у Сирији САД су вршиле отворен притисак на Турску да тенковима уђе у Сирију, јер само за такву ситуацију у то време Руси нису имали адекватан одговор. Само то је водило комплетан развој догађаја према руском поразу. Ердогана су и уцењивали тако што ће напаравити договор са Курдима ако не послуша (то су на крају и урадили). Турска није подлегла притисцима све до избора, када Ердоган, да није прихватио америчке услове, не би ни победио на изборима. Тада почиње преокрет обарањем руског авиона. Ипак, преокрет у турској политици је дошао прекасно, јер је Русија већ толико изменила ситуацију и учврстила позиције да их нико не може пољуљати без отвореног провоцирања светског сукоба. То је условило промену расположења Запада и договор. Није се Запад уплашио само могућности нуклеарног рата. Руси су добро искористили прилику да пред очима целог света демонстрирају могућности свог конвенционалног оружја, где су доминирали: домет, прецизност и убојитост. О некаквом технолошком заостајању више нема говора. Демонстрирали су могућности својих обавештајних служби (и шпијунских сателита), јер су бирали виталне, најосетљивије и најзначајније објекте противника. Руси су целом свету демонстрирали још нешто, а то је основна порука НАТО – одлучност без колебања да се остваре постављени циљеви. Све то заједно резултовало је дефинитивном одлуком да Запад повуче ручну. Од периода завршетка хладног рата САД су навикле да воде ратове које не могу изгубити. Чак би се могло рећи да су то били за њих профитабилни ратови. Бирани су слаби и рањиви противници на које би се сручила комплетна НАТО армада. Њихове агресије на суверене земље више су личиле на вежбе и маневре у реалним условима него на рат који би и њима наносио тешке губитке. Витештво се изгубило јер противнику није давана никаква шанса. Из ратова које непрекидно воде САД и неке земље НАТО, извукли су врло важну поуку коју ће, по свему судећи, убудуће користити. Широким обавештајним обухватом и обавештајним дејствима створили су услове да реално могу водити потпуно контролисане ратове. То значи, да имају потпуни утицај на све или скоро све учеснике рата. Наравно, то ће бити мали локални али и регионални ратови, за шта је Балкан идеалан. Мало је држава и влада на Балкану на које америчка администрација нема пуни утицај. О делимичном утицају да се и не говори. Сем тога, где утицај није довољан, надокнадиће га класична уцена и реална претња. У томе је наш проблем и зато имамо разлога за забринутост. Мала је шанса и скоро немогуће да ће у новом глобалном односу снага Србију војно угрозити НАТО. Међутим, чини се да се увелико врши припрема региона за неке нове локалне или регионалне сукобе. Понашање неких земаља у региону, пре свега Хрватске, на то указује. Наоружавање, претње, арогантна политика, малтретирање мањина, одбијање руке помирења и потпуна деструкција добросуседских односа само наивнима ништа не говори. У исто време Србију би требало дезоријентисати и успавати. Читаве теорије се разрађују и испробавају како то урадити. Репертоар НАТО лобиста је све шири, а објашњења о неминовности уласка Србије у НАТО све уверљивија. Суштина објашњења је да добијамо све: од уласка у ЕУ до територијалне целовитости и сигурности, а не губимо ништа. Јер, по њима, шта ми можемо изгубити? Самосталност? Па одавно је немамо. Суверенитет? Одавно га немамо. Целовитост? Ми смо држава која не контролише део своје границе и део територије. Значи, по њима, ништа не може да се изгуби и само може да се добије уласком у НАТО. Наравно да Србија никада не може бити сигурна да неће и против своје воље бити увучена у делимично контролисани рат. Њено окружење са становишта активирања рата врло је повољно. Бројни су неспоразуми, нерашчишћени рачуни, којекакве територијалне претензије, непоштовање мањинских права и друге ствари које могу бити иницијална каписла сукоба. Јасно је да у садашњим политичким околностима Србија може ући у рат само ако буде нападнута. Такорећи не постоје довољно јаки разлози а поготово потенцијали да Србија покрене било какав рат сем одбрамбеног. У садашњим геостратешким условима Србију у војном смислу угрожава искључиво понашање само једне светске силе, која не прихвата нашу актуену политику војне неутралности. Шта може учинити Србија у циљу одвраћања актера од агресивних намера. Нема ту много филозофије – или тотално одрицање од суверенитета и војне неутралности, или јачање одбрамбене способности као фактора одвраћања. Фактор одвраћања у овом тренутку може да буде (поред политичких и дипломатских активности): чврсте везе са пријатељским земљама, наоружавање модерним средствима (пре свега ПВО), јачање војске у бројчаном и сваком другом погледу, јак резервни састав по основу обуке војно способног становништва, јачање јединства и одлучности у намери одбране земље, чврст и јасан став по питању било какве агресије итд. Тренутно су врло активни центри који врше обавештајну припрему наше територије за све могуће варијанте. Обавештајним дејствима анулирају и слабе баш оне сегменте у којима би Србија требало да јача. Сталним нападима слабе наше службе безбедности како нико не би ометао њихову деструктивну кампању. Слабе свеокупну одбрамбену моћ Србије, коју приказују као непотребну и неефикасну, где је једино решење да нас штити и брани неко други. По њима, нема потребе да јачамо војску, јер она никада неће бити у стању да се супростави НАТО. Предлажу чак да се војска још смањи. Виде велику предност у томе да постанемо чланица НАТО пакта, јер тада бригу о нашој безбедности преузима најјача војна сила на свету. Тврде да само тако можемо очувати мир и просперитет, јер НАТО контролише и оне земље које би нас могле угрозити. Србија је сувише дуго изложена нападима сваке врсте са Запада да би судбину своје земље и народа могла поверити НАТО. Ко нам гарантује да одлука о распарчавању Србије већ није донесена? Ко нам гарантује да нашим суседима није нешто обећано? Сем тога, ако некоме није јасно како живе народи без државе, требало би да се распитају код Курда и Палестинаца. Оно што је свето и што се мора чувати и бранити, то су слобода и независност. Једино то нема цену. На срећу, то су нам преци оставили, и то су скупо платили. Ко смо ми да то продајемо за неке безбедносне услуге некоме ко обећава да ће нас заштити од себе.

Прочитајте још:Шта раде Американци на Балкану?Да ли су Србија и Русија спремне једна за другу?

Извор: standard.rs