Правда

Пише: Жељко Цвијановић Једино не могу да замислим да су се хрватски дипломате тога сами сетили и да им нико није вукао руку док су то писали, а задовољство било само њихово. (Ако сте помислили на Немачку, није Немачка.) Наравно, није ту реч о намери да се Србија заустави на путу у ЕУ, јербо су између Београда и Брисела препреке много веће и објективније од три хрватска услова. Ради се о нечем другом – о потреби да се на нашем делу Балкана повећа конфликтни капацитет. Коме то треба и зашто? Сиријско жариште постепено се гаси. Шансу да постигне војни тријумф, који би му могуће отворио неколико нових политичких проблема, Путин је конвертовао у пуни политички тријумф. Оно што великог државника разликује од некреативних сурових бирократа, који се пресипају из чаше светске политике, јесте чињеница да није ишао на то да из сиријске приче избаци Амере, него им је оставио отворен прозор кроз који су ушли у дипломатски процес. Уз доста нелагоде и збуњености, Амери седају за сто за којим Руси већ седе, и то је исти онај сто за који пре само неку годину они нису пуштали Русе. Јесмо ли на прагу глобалног руско-америчког договора, како тврди Пепе Ескобар? Нисмо. Руси би хтели, али такав договор не могу да иницирају због два разлога. Први је тај што не можеш да зовеш на велики договор америчког председника у последњој години његовог мандата. И, друго, руска страна још увек није у позицији да то иницира зато што је она још увек у фази доказивања да је фактор договора. Отпор у Донбасу и дипломатска игра у Украјини квалификовали су Путина као лидера који то може да изнесе, истина не тако убедљиво као у Сирији, која је била пуни тријумф руског војног и политичког доказивања. Ради се дакле о томе да такав договор сад могу да иницирају само Американци. Да ли је после замрзнуте Украјине и пацификујуће Сирије време за то? Није. Из иступа представника најагресивнијих центара америчке спољне политике не се може видети да постоји било какав проблем са Америком нити да је неприкосновени глобални лидер добио достојну конкуренцију. Они верују да је цео проблем у неодлучном и нејаком Обами. Отуд је пре Обаминог одласка – а и после њега неко време – мало вероватно да ће се амерички јастребови суочити са правим стањем ствари. Конфликт ће се дакле наставити. Неколико је места на свету која се цртају за то, а једно од њих је Балкан. Наравно, још увек је тешко тврдити како ће то дефинитивно бити Балкан, али да је у бубњу, нема никакве сумње, јер то се види по припремама које се врше. Реч је управо о подизању температуре, у повећавању конфликтних капацитета, где се може сврстати и последњи у низу хрватских потеза. Истовремено, Балкан је поново у фокусу америчке и британске политике, и то не види само онај ко неће. Та политка данас се одвија у склопу сложенијих механизама од свих које су јој претходиле последњих година. Са једне стране, дакле, постепено се ствара casus belli, и регионални и унутрашњи; са друге, најављује се политичка понуда, прва после дуго времена. Један од потеза из овог другог арсенала била је посета Србији британског принца Чарлса. Принц Чарлс, додуше, у врло слабој конкуренцији, данас је најпријатније лице које Велика Британија може да понуди земљама попут Србије. Пристојан, солидно образован, деликатан, без циничних манира британске дипломатије, човек са четвртином православне крви, донатор Хиландара – принц Чарлс није дошао на Балкан да би неком претио. За такве врсте деликатности задужен је Хамонд. Истина, мало је вероватно и да је било шта понудио, али ни то није његова улога. Он је био претходница понуде, неко ко је требало да отопи лед, и своју улогу одиграо је бриљантно. Он се дакле бавио сигналима. Слично су нешто пре Британаца поступили Американци, наравно, уз разлику која проистиче из њиховог доживљаја суптилности у односу на Брите. Они су равно из пакла послали Џона Мекејна, коме је у Београду чак пошло за руком да буде пријатан, да најави промену америчке политике према Србији и да изусти да нема проблем с тим да Србија буде војно неутрална. Истина, неколико дана касије објаснио је да је његова улога била у томе да спасе Вучића Путинових притисака. Наравно, ту није реч о две британске и две америчке политике према Србији, посебно не међусобно супротстављене, како тврде неки овдашњи аналитичари. Ту је реч о два лица једне исте политике, која се међусобно не искључују. С тим да ово пријатније до сада нисмо имали прилике да видимо, будући да није постојао деликатан политички тренутак попут овог. А и Руси су били далеко. Да је Балкан једна од могућих тачака сукоба, потврђује и понашање Москве не само по томе што је руско присуство у балканским земљама све веће већ и што Руси све тврђе разговарају са домаћим актерима. О томе ће можда једном да исприча Томислав Николић, који је можда од Путина у Москви очекивао више братске беневоленције, а мање тврдог разговора. Далеко од тога да је Путин отказао или условљавао подршку Србији и актерима на њеној сцени, тек са Русијом се разговара све конкретније и захтевније. Уосталом, ни Обама са Путином неће моћи да разговара после Сирије као пре ње, па зашто би могао Николић. И Русија дакле види Балкан као могуће поприште будућег суочавања, и сигурно је да неће поновити грешку из Украјине, када је у њено финале ушла са превеликим заостатком и слабим позицијама. Шта може да буде понуда западних сила? Вратиће нам Косово? Населиће Книн српским прогнаницима? Помоћиће нам да опоравимо економију? Осликаће нам Храм Светог Саве преко Мухинових фресака? Неће, наравно. Не ради се о томе да империје не признају своје грешке; оне их једноставно не виде, осим ако саме немају опипљиву штету од њих. Штету од своје балканске политке ни Британија ни Америка нису виделе; штету смо видели само ми. Све то, наравно, значи да су, после четврт века радикалне противсрпске политике – која је резултовала Централним Балканом на коме су решена национална питања свих осим најбројнијег народа – могућности за озбиљну понуду веома скромне. Осим једне ствари. Безбедност. Елем, западне силе могу озбиљно да нам понуде да нас заштите од самих себе. Наравно, то би била веома одвратна понуда, само на оном пред киме се она нађе неће бити да одређује естетику и утисак, већ употребљивост. Цена те понуде биће још апсурднија: понудиће мир и стабилност уколико окренемо леђа јединој сили која је у стању и расположењу да нас брани. Не треба заборавити: Србија после пада Милошевића дуго времена није била у фокусу Америке, па ни Русије. Србија је мала земља, не превише важна, све док геостратешка питања не дођу на дневни ред. Тад постаје веома важна. Кад је, на пример, реч о уласку у НАТО – који није само војна компонента већ пре свега геостратешка – јавности је овде наметнута идеја како постоји опасност да Србија остане потпуно окружена НАТО земљама. Али ствар се може посматрати и са друге стране: ако Србија не постане чланица НАТО-света (намерно не кажем војног савеза, јер се чланица НАТО-света може бити и без уласка у војни савез), Црна Гора може да уђе у НАТО, али та њена позиција неће бити сигурна и коначна све док део тога не постане и Србија. Македонија исто тако. Можда чак и Румунија и Бугарска. То, међутим, говори још нешто: не може бити озбиљне гужве на Балкану, а да не закачи Србију. О томе је овде заправ реч. Какву год одлуку да донесе Србија, биће дестабилизована, чак и ако одлуку пролонгира, што најпре личи на жељу будуће владе. Можда ће то и бити могуће, али само под условом да Балкан не буде следећи. Док одлука не буде донета, предано ће се радити на слабљењу свих српских структура – од владе до цркве, све до шаховског савеза – и на афирмацији свих фела српских покварењака и лудака. Оно што још не можемо да знамо хоће ли та операција почети већ пре избора (то ће зависити од западних процена да ли је за кратко време могуће остварити жељени резултат) или одмах после њих. Тек, све ће бити програмирано да се врхунац догоди на председничким изборима следеће године. Само они ће имати ту превратничку снагу, и само до њих ће иза сваког унутрашњег питања стајати једно једино спољно. После тих избора биће обратно. Извор: standard.rs