Тамо нико не живи, нема аутомобила, нема паркова, само високих торњева, солитера. Све то подсећа на пропалу идеју о свету једнакости који се убрзо претворио у свет корупције који је земљу потиснуо још дубље у кризу. Овај је град удаљен 50 километара од главног града Ирана, Техерана. Пардис је део пројекта Мехра Мер који је 2010. године почела да гради компанија "Кузу груп". Као и код многих сличних грађевинских пројеката, није баш све ишло по плану.
Део града Пардиса, фаза 11, и даље изгледа попут града духова, а требало је да буде круна владавине Махмуд Ахмадинеџада, који се називао херојем сиромашних. Сателитски снимци показују да се није много тога променило.
План је био да се изгради нова урбана заједница која би била повезана јавним градским превозом, имала болнице, школе и паркове у том сиромашном крају. Мало се тада размишљало о природним могућностима и еколошким условима, па су убрзо схватили како тих 200.000 људи колико их је по првим плановима требало да ту живи, нема приступ води, грејању или канализацијским системима. Градња је почела у тренуцима економије на умору и велике инфлације, па је тај пројекат заустављен усред изградње.
"Протеклих година, низ оваквих стамбених заједница изграђен је широм Ирана. Милијарде су утрошене како би се изградило 17 нових градова и 1,5 милиона стамбених јединица. Циљ овог пројекта био је да се растерете велики градови, у којима су животни стандарди постајали све гори, захваљујући инфраструктурним проблемима, саобраћају, загађењу и високим ценама изнајмљивања станова", каже фотограф Маноло Еспалиу.
Небодери намењени сиромашнима су због кризе остали празни, а сиромашни и даље нису могли да их приуште.
Овај систем понудио је извођачима бесплатно државну земљу како би изградили прихватљиве станове. Како већина грађана тешко добија мање кредите у банци, онима који су се пријавили за овај пројекат држава је осигурала 99-годишње хипотеке. Банке су се понашале као посредници између извођача радова и државе, а централној банци наређено је да штампа више новца како би се платила ова шема.
И док је Фаза 11 потпуно празна, живота има у деловима који су ближи центру града, фазама од 1 до 3. У овим зградама, великим блоковима солитера, живе већином радници, конзервативне породице из сиромашних делова Техерана и оближњих села. Већином је то ипак средњи сталеж, путници, они који су се из Техерана преселили у Пардис у потрази за свежим ваздухом.
Они чине око 90 одсто популације овог града, у којем живи нешто више од 70.000 људи.
Прочитајте ОВДЕ све о “шејтан бомби”.
Извор: Express. hr
