Пише: Душан Пророковић, Центар за стратешке алтернативе Неколико месеци после НАТО агресије на СР Југославију, у студијску посету Балкану стигао је један индијски политичар и политиколог, члан чувене Конгресне партије. С временом смо се спријатељили и успоставили одличну сарадњу, а пошто овај увод пишем без његовог знања, није ред да му помињем име.
Елем, образложење због чега се тако силно заинтересовао за наш део света још тада ми је деловало занимљиво: мислио је како бомбардовањем једне европске земље почиње крај Европе! Од Другог светског рата па надаље, за политичку јавност на другим континентима било је уобичајено да европске силе војно интервенишу у другим деловима света. Чак су се често налазили и интелектуалци у нападнутим земљама који су оправдали ове интервенције. Безбели, кроз њих су доношене демократске вредности и стандарди, другачије није ни било могуће успостављати ред у нецивилизованим срединама. У нешто блажој форми, ова теза се може прочитати код сјајног Салмана Руждија, у роману "Мавров последњи уздах", у сценама када индијске аристократе воде полемику по питању: Треба ли уопште Индији независност? Јер, шта може Индија без Енглеза? Међутим, током пола века војних интервенција у Европи није било. Чак и у време драматичних криза у Берлину, Мађарској и Чехословачкој, улагани су политички напори да не дође до војног сукобљавања које може ескалирати. Само изговарање речи Европа имало је (и у доброј мери још увек има) скоро магијски значај, асоцијације су биле увек позитивне и пријатне. Посматрано из угла просечног индијског бирократе, Европа је Европа, а разлика између Немачке и Србије је мала. Отприлике, таман колико се и код наших, за политику заинтересованих појединаца, прави разлика између стања у Бихару и Бангалору. А та разлика је, посматрајући поједине параметре, баш и колико између Немачке и Србије. У нашим погледима на друге, пуно тога је у перцепцији. А перцепција мог колеге била је (и остала) како се отпочињањем НАТО рата против једне европске земље, заправо показује европска слабост. Магичност Европе, која је подразумевала и да се проблеми решавају преговорима, договорима и компромисима, да се увек траже политичка решења, и пре свега - да се поштују поредак и право, почела је да испарава. За њега је само било питање да ли ће тај процес тећи брже или спорије. "Сјај Европе" у очима становника других региона ће све више бледети. Да се овај процес одвија и да је његова тада постављена хипотеза била тачна, показао нам је и долазак Ај Вејвеја на гранични прелаз Идомени. У самој Кини његово име изазива контроверзе због појединих ставова и хапшења 2011. године, али га западне НВО сматрају борцем за људска права и демократију и један је од познатијих Кинеза у европским интелектуалним круговима. Е сада је тај борац за људска права дошао да снима документарни филм о понашању Европе према избеглицама. Филм Ај Вејвеја ће бити гледан и утицати на јавно мњење, како у Кини, тако и у Јапану, Кореји, Вијетнаму, Индији... Његови први утисци су да све изгледа надреално: "За не поверовати је да је ово Европа, или да је ово 21. век. Ово као да није наше време, никакве везе немају ове ствари са оним у шта верујемо, попут људских права или помоћи другима који су у невољи." За бирократе у Бриселу делује невероватно, али уместо да они деле лекције другима, долази време када ће други делити лекције њима о људским правима, слободама и демократији. Ово није расправа о мерама које предузима ЕУ на грчко-македонској граници и да ли се нешто друго може радити по овом питању! Већ о томе да ће и ова одлука убрзати процесе који већ неко време трају. Европа губи поштовање у свету. А то је први корак у јачању антиевропског расположења широм планете. Како изгледа када почну против вас да пљуште оптужбе са свих страна и да се воде политичко-пропагандне кампање, можда би у Бриселу могли да питају Србе. Наравно, знају они шта су нама радили, али за њих је сада корисније да сазнају како смо ми то преживљавали. Да се спреме на време. Асоцијације на Европу неће бити пријатне.
Извор: Новости
