Правда

Дубоке каде с поклопцима у подруму Института за анатомију у Стразбуру личе на сандуке за замрзавање, али и данас, као и пре 70 година, служе за сецирање лешева. С једном значајном разликом.

Почев од октобра 1941. Анатомски институт "Рајхсуниверзитета Стразбур" водио је анатом и професор медицине Аугуст Хирт. Међутим, за разлику од данашњих стручњака за медицину, Хирт није чекао да стигну тела умрлих од последица болести или несреће, већ је лично наређивао убијања: у оближњем концентрационом логору "Нацвајлер" људи су, по његовом налогу, убијани у гасним коморама.

Од када је Хирт 1944. побегао из ослобођеног Стразбура, након чега су из поменутих када извучени и сахрањени остаци 86 жртава, о институту круже гласине. У витринама и на полицима медицинске збирке наводно се још чувају узорци извађени из тела јеврејских затвореника. Један од бивших чланова Института наводно их је пре 40 година видео међу теглама с деловима тела и деформисаним фетусима. Француски лекар и новинар специјализован за медицину Мишел Сим позабавио се тим гласинама у својој књизи.

Сим, који је у Аушвицу изгубио и једног и другог деду, покушава да схвати шта је људе нагонило да због експеримената дословно иду преко лешева. Да ли су били болесно амбициозни? Ментално оболели? Или су се слепо повиновале наређењима?

Сим феномену приступа анализирајући животни пут осам нацистичких лекара, чије сурове злочине описује до најситнијих детаља - позивајући се на цитате из научних извештаја, суђења и сведочења.

Вилхелм Бајглбек је имао задатак да повећа изгледе за преживљавање оборених немачких пилота који су пали у море. Већина би умрла од жеђи пре него што би их нашли.

За "експерименте с морском водом" Бајглбек је довео 40 Рома из Бухенвалда у Дахау. Присиљавао их је да пију морску воду: чисту, са додатком ароме или након што је из ње извађена со.

Други нацистички лекар, припадник Луфтвафеа, говорио им је: "Знате ли, уопште, шта је то жеђ? Полудећете, мислићете да сте у пустињи и покушаваћете да олижете песак са земље".

Резултати оваквих експеримента били су предвидљиви. Морска вода извлачи течност из организма. Бубрези, црева и јетра отказују и тело дехидрира.

У року од неколико дана, жртве би почеле да се превијају у грчевима. Преклињали су да им дају воду. Један од учесника експеримената изјавио је на суђењу лекарима у Нирнбергу:

- Били смо луди од жеђи и глади, али лекар није имао милости, био је мртав хладан.

Бајглбек је на суђењу тврдио да су се испитаници добровољно јавили и да је поступао по наређењу. Осуђен је на 15 година затвора. Пресуда, међутим, није угрозила његову каријеру. Након превременог ослобађања 1951. наставио је да ради као лекар и водио је Одељење интерне медицине у једној болници у Немачкој.

У аустријском логору "Маутхаузен" животом и смрћу господарио је Ариберт Хајм. Болести и епидемије решавао је тако што је убзравао смрт логораша.

Због тога је брзо стекао надимак "Др Смрт". Постао је опседнут брзином убијања: док је жртвама убризгавао ињекције бензина или отрова у срце, у руци је држао штоперицу.

Серија садистичких експеримената имала је циљ да одговори на питање: колико дуго човек може да преживи без јетре, бубрега, срца?

"Кољач из Маутхаузена" је слабим и болесним логорашима без анестезије вадио органе од виталног значаја. На његовом операционом столу од октобра до новембра 1941. умрло је најмање 240 људи. Његови асистенти логораши касније су сведочили о његовим суровим захватима, али "Др Смрт" је после рата побегао у иностранство.

У женском логору Равенсбрик, др Херта Оберхојзер давала је смртоносне ињекције болеснима и онима који јој се нису допадали. На суђењу је изјавила да је само желела да им олакша смрт, што је потврдио и њен бивши претпостављени Карл Гебхард, по чијем налогу је бирала, анестезирала и мучила логораше: "Оберхојзерова се увек племенито и с много доброте односила према болеснима".

Они би се, међутим, разболели тек пошто би им смрскали ноге, а ране инфицирали стафилококама и стрептококама. Нигде другде у "Немачком рајху" жене нису могле да раде као хирурзи.

За жртве Хере Оберхојзер њени "захвати" били су бескрајно мучење, болови неподношљиви. Чим би ране зарасле, поново би били "оперисани": други, трећи, шести пут. Многи су умрли од тетануса, сепсе, губитка крви, гангрене.

Нацистички лекари су на суђењу увек изнова понављали да је невина, а кривицу за злочине приписивали режиму. Истраживање Херте Оберхојзер, говорили су, имало је један једини циљ: унапређење науке. Ова жена је касније радила као педијатар.

На институту у Стразбуру су донедавно порицали да имају узорке делова тела и органа које је Аугуст Хирт четрдесетих година прошлог века припремио за свој "Музеј нестале јеврејске расе". Сим је, међутим, нашао сведока. Крајем 60-тих година, др Уци Бонстајн дошао је на Институт за анатомију у Стразбуру, где су му показали орман у коме су се налазиле тегле с натписом "Јеврејин". За Бонштајна и Сима није било дилеме ко је исписао етикете.

- Тврдње да се на универзитету или институту налазе остаци јеврејских жртава, као што тврди Мишел Сим, напросто нису тачне - изјавио је председник универзитета Ален Берец 2015, убрзо након објављивања књиге.

Шест месеци касније, деветог јула 2015, лекар и историчар Рафаел Толедано на истом институту открио је тегле, којих наводно никада није било.

У њима су се налазили узорци коже и садржај желуца и црева једног човека. На етикети је писало да припадају Менахему Тафелу, једном од 86 Јевреја које је Хирт убио за свој музеј. Тафелови остаци сахрањени су у оквиру комеморације на гробљу у стразбуршкој четврти Кроненбур. Извор: Блиц/Шпигл