Правда

Пише: Иван Ристић Након високих казни одређених у случајевима нижерангираних официра и функционера РС овако драконска казна за ратног лидера босанских Срба није изненађење. Она мора да оправда своју сврху и постави темељ за пирамиду наводне злочиначке природе политике одбране права српског народа на постојање током грађанског рата у БиХ, коју су за нас наменили атлантистички стратези. О нелегалности и нелегитимности постојања ad hoc трибунала у Хагу је много пута говорено и писано. Међутим, сама пресуда човеку најзаслужнијем за стварање оквира за опстанак Срба западно од Дрине је значајна за тумачење са два аспекта - политичког и правног. Како би се разумеле размере апсурдности пресуде, потребно је посматрати узрок грађанског рата, његов повод и логичке недоследности саме пресуде, у супротности са правилима међународног права и елементарном логиком. Када је у питању политичка страна пресуде, од суштинске је важности одговорити на питања о карактеру рата, његовим узроцима и поводу, као и о догађајима који су претходили околностима у којима је српски народ био принуђен да узме оружје у руке и брани голи опстанак. Ратним дешавањима у БиХ је претходио Сарајевски процес 1983. године усмерен против Алије Изетбеговића и његовог екстремистичког окружења, које је своје идеје пропагирало у Исламској декларацији, а остварење покушало да пронађе у паклу распада Југославије. Међутим, овај процес је у међународној јавности третиран као процес који је тоталитарна власт водила против дисидената, а не против прве организоване појаве исламског екстремизма на европском тлу. Изетбеговићева идеологија изражена у Исламској декларацији која позива на етнорелигијску искључивост, наметање друштвених образаца иновернима и панисламске идеје у сврху успостављања калифата у БиХ је била у потпуном нескладу са дотадашњом комунистичком идеологијом, али и моделом модерне секуларне државе каква је требало да буде створена након пада комунизма. Међутим, она је била јасна увертира за догађаје који су уследили. Узрок сукоба је било деловање исламских фундаменталиста на челу са Алијом Изетбеговићем у правцу успостављања исламског друштвеног уређења и миноризацијом друга два конститутивна народа. Такође, „црвена линија“ је било повлачење парафа са Куртиљеровог плана од стране Алије Изетбеговића чиме је БиХ неповратно трасирана на пут оружаног сукоба. Конкретан повод за рат је убиство свата Николе Гардовића на Башчаршији и пуцњава у масу окупљену испред хотела Holiday Inn, од стране сарајевских криминалаца блиских исламистичкој СДА. Ниједну од поменутих чињеница од суштинске важности за даљи ток догађаја у „босанском лонцу“ суд није уважио. Основа пресуде Караџићу је у тзв. удруженом злочиначком подухвату. Удружени злочиначки подухват је правна доктрина која сматра чланове групе индивидуално одговорнима за злочине који су почињени у складу са заједничким планом, и то без обзира да ли су почињени од стране конкретног оптуженог или не. Основни елементи ове доктрине су постојање плана и извршење злочина од стране члана неке дефинисане групе у склопу унапред дефинисаног плана. Ова доктрина је флексибилнија од командне одговорности, јер се не мора доказивати хијерархија, командни ланац, знање надређеног нити његови конкретни пропусти. Хашки трибунал је у неким претходним случајевима као циљ наводног удруженог злочиначког подухвата у БиХ дефинисао повезивање делова БиХ који су насељени српским становништвом и стварање засебне државе из које би већина несрпског становништва била исељена. У пресуди се наводи да је Караџић „значајно допринео свеобухватном удруженом злочиначком подухвату“ кроз „развој идеологије и политике које су довеле до стварања већином етнички хомогене државе босанских Срба чињењем злочина.“ Остаје потпуно нејасно на коју се то идеологију мисли, када је Караџић на челу свог СДС-а учествовао у свим покушајима мирног решења питања будућности БиХ, у најразличитијим форматима и у секуларном руху, за разлику од својих фундаменталистичко-ексклузивистичких опонената. Такође, када се наводи „етнички хомогена држава“ не узима се у обзир огроман број Срба избеглих са територија под контролом тзв. Армије БиХ који су спас потражили на територијама под српском контролом. У пресуди се посебно истиче улога Караџића који је као председник РС и врховни командант ВРС био једина личност која је могла да интервенише како би се спречио злочин у Сребреници. Суд је поновио ранију формулацију да се у Сребреници наводно десио геноцид кроз покушај доказивања намере тадашњег руководства РС да се промени етничка слика те општине у корист Срба. У том контексту се у пресуди наводи да су Караџић и Младић имали заједнички циљ који је подразумевао да сваки војно способни босански Муслиман из Сребренице буде убијен, што је суд протумачио као намеру да се ова национална заједница на том простору уништи. Суд није уважио чињеницу да је током доброг дела рата постојао озбиљан сукоб и размимоилажење између војног и политичког врха РС, пре свега Радована Караџића и Ратка Младића. Такође, суд је игнорисао сведочење Томислава Ковача, ратног министра унутрашњих послова РС и навео да је он непрекидно извештавао Караџића о дешавањима у Сребреници, што апсолутно не одговара истини. Уколико се има у виду чињеница да је Караџић ослобођен оптужбе за геноцид на територији седам општина, поставља се логично питање о сврси промене етничке слике у стратешки далеко мање важној Сребреници. Чињеница да Сребреница представља изузетак недвосмислено указује на политичке намере хашких судија да подрже дводеценијску делатност усмерену на креирање сребреничког медијског пројекта у сврху сатанизације српског народа. Посебна тачка оптужнице односи се на Сарајево, где се Караџић оптужује за наводни допринос појединачним злочинима, и то у двоструком својству политичког ауторитета и врховног команданта ВРС. Поново се наводи нонсенс да је он имао апсолутну контролу над ВРС током читавог рата, био директно укључен у војна питања и доносио одлуке на стратешком и оперативном нивоу. Караџић је проглашен кривим за кампању снајперског деловања и гранатирања усмереног на сарајевске цивиле, чији су основни циљеви били ширење терора и притисак на међународну заједницу. У пресуди осим описних категорија које очигледно играју на карту емоција западног јавног мњења нема никаквог образложења о војним циљевима усмереним ка легитимном неутралисању борбене моћи првог корпуса тзв. Армије БиХ и многобројних паравојних формација које су у Сарајеву бесомучно убијале и протеривале Србе. Такође, поставља се питање на који начин се снајперском ватром и гранатирањем може притискати међународна заједница у било ком погледу, и како Караџић или било ко од главнокомандујућих може бити одговоран за злочине над цивилима које су спроводили појединци распоређени у различитим формацијама и на простору широком десетинама километара у околини Сарајева. Кампања истребљења, злостављања и мучења се на основу лабавих или никаквих доказа на основу наводног удруженог злочиначког подухвата приписује врху РС-а, док се учешће муџахединских одреда широм БиХ, етничко чишћење српског становништва широм Федерације БиХ уз јасну подршку сарајевске номенклатуре недвосмислено прећуткује. Према подацима Института за истраживање српских страдања у 20. веку, само у Сарајеву је убијено најмање 8.504 Срба, 856 се води као нестало, док је из главног града БиХ протерано више од 150.000 Срба. То довољно говори не само о размерама злочина над српским народом широм БиХ, него и о беспредметности пресуда које указују на наводни сребренички геноцид и једносмерност сарајевског ратишта у коме се жртва вештом манипулацијом трансформише у џелата. Изјава Бакира Изетбеговића који хашки процес против Караџића пореди са нирнбершким усмереним на кажњавање нацистичких злочинаца је била очекивана од настављача лудачке политике исламског фундаментализма која је довела до највећег оружаног сукоба у Европи након Другог светског рата. Једина светла тачка пресуде је да Караџић није оптужен за геноцид на територији седам општина у БиХ, чиме пада у воду митоманија исламиста из Сарајева и кључна компонента њихових захтева усмерених на укидање РС. Основна сврха пресуде Караџићу је да буде један од камена темељаца „геноцидизације“ РС, са крајњим циљем нарушавања њеног дефинисаног дејтонског статуса и свођења на празну љуштуру унутар унитарне БиХ по замисли вехабијских идеолога из Сарајева. Пресуду је једино могуће посматрати у контексту континуитета креирања нестабилности у БиХ и усмеравање тињајућег конфлтикта у складу са интересима атлантизма. Такође је кристално јасно да 24. март када се обележава годишњица почетка агресије на СРЈ није случајно изабран за изрицање пресуде. Међутим, онај ко мисли да ће пресуда политичког хашког суда променити било шта, а посебно ставити под знак питања дејтонски статус РС, нема много везе са елементарном логиком. Од суштинске је важности да у наредним данима и месецима координација на релацији Бања Лука - Београд буде на високом нивоу ради предупређивања било каквог вида провокација од стране радикалних бошњачких елемената, док са друге стране треба пронаћи modus vivendi да РС политички профитира на чињеници да је мантра о њеној наводној геноцидности још једном пала у воду. Извор: Правда