Лазаревића, Србина с француским пасошем, 23. новембра 2011. године заробили су терористи огранка Ал Каиде у Малију. - Отет сам у граду Хомбури три-четири дана пошто смо стигли у Мали, где смо дошли да бисмо градили цементару за француску фирму. Влада Малија гарантовала безбедност, чак и писмено, али узалуд. Сада нема нигде ни те гарације власти Малија, кажу не могу да је нађу - прича Лазаревић, који је недавно био у Београду. Од дана отмице, дуже од три године, био је заробљеник терориста. Преживео је пакао. - Било је десет киднапованих и око 300 муџахедина. На почетку агоније су ме питали да ли хоћу да ме убију метком или да ме закољу. Кажем, бирам метак... Чистије је. Међутим, нису хтели да нам брзо прекрате муке. Мучили су нас свакодневно. Клештима су ми кидали месо, крвнички су нас тукли. Мене и мог колегу Филипа Вердона су везивали за дрво: ставили би нам мараме преко очију и репетирали оружје. Не пуцају... Седам пута су ме тако изводили на стрељање. То су радили да нас излуде. На ногама смо стално имали ланце, на рукама лисице. Нисмо спавали... - описује Лазаревић. Њега су нарочито мучили јер се у медијима појавила прича да је учествовао у сукобима у Босни, Хрватској... Да је убијао муслимане. - Баш због тих измишљених прича о наводном учешћу у рату у Босни мене нису хтели брзо да убију. Уз физичко мучење, тровали су ме, прали су ми мозак. Не знам одакле те приче у медијима, а волео бих да знам. У време рата у бившој Југославији, био сам највише послом у Бразилу. Никада нисам ратовао, али ми то муџахедини нису веровали - прича Лазаревић. С колегом Филипом Вердоном, с којим је отет, био је 15 месеци у заробљеништву. Тада је француска војска у Малију почела војну акцију 'Рис'.

- Тада су муџахедини у одмазди убили Вердона. Мој пакао се настављао. У пустињи су ми дневно давали само литар воде и парче хлеба. Јео сам бубе, глисте, црве... Гледао сам шта раде животиње, живео сам као животиња и остао жив... Ујела ме је и шкорпија, близу срца, али преживео сам - прича Лазаревић. У пустињи је покушао да се убије. Доживео је искуство блиске смрти. Тада људи обично кажу да су видели Бога или неког блиског преминулог. Серж је видео обоје. - Давали су ми воду пуну тешких метала и зрачили ме гама зрацима. То зрачење је било најстрашније, пошто ми је пржило цело тело. Покушао сам да се убијем тако што сам колац забијао у стомак. Онесвестио сам се. Видео сам Бога и своју бабу, која ми је рекла: "Ћути, сине". Верујем у Бога, видео сам га. Не верујем у цркве, али у Бога верујем. Био сам с његове леве стране - говори Лазаревић.

Муџахедини Ал Каиде Светозара Лазаревића, после преговора, ослободили су 9. децембра 2014. Не зна колико је влада Француске платила терористима за његову слободу. - Први дан у Француској, по ослобађању, дочекао ме је председник Франсоа Оланд, црвени тепих, а већ сутрадан су ми ударили ногу у дупе. Никога више није било брига за мене. Две банке у Француској су ми испразниле конто. Фирму коју сам имао у Француској су распродали, и аутомобил су продали на лицитацији. Исто је и с рачунима у Бразилу, где ми је банкар рекао: "Мислили смо да си мртав". Али ја нисам мртав. Банкари су продали мој живот - прича Лазаревић, који каже да због свега тога води неколико судских процеса у Француској и Бразилу.

Огорчен је и на Србију. - Овде сам рођен, у Београду. Тражим да ме Србија призна као свог грађанина. Када сам био отет, Србија није учинила ништа да ми помогне, али је после свега могла да направи неки гест добре воље. Да покажу да им је стало до својих грађана. Било шта... - каже Лазаревић и истиче да још не зна да ли ће некога тужити због измишљене приче да је шпијун. Од последица мучења и тровања, не успева да се врати нормалном животу. - Требало ми је девет месеци да прихватим да сам клинички мртав. Температура мог тела је 31 степен. Ни лекарима није јасно шта се дешава с мојим метаболизмом. Ово што се мени догађа, после мучења, тровања и зрачења у логорима Ал Каиде, једноставно нема објашњење. Како сам жив - не знам. Не зна нико, ни лекари. Али жив сам - каже Светозар Лазаревић.

Уз име Сержа Лазаревића везивало се и сведочење у Хагу у случају Слободана Милошевића. - Нисам могао да верујем да су писали да сам шпијун, злочинац, да сам ратовао у Босни, Хрватској, да сам сведочио у Хагу... Све саме лажи. Писали су Слободан - Серж Лазаревић, а ја се зовем Светозар. Волео бих да упознам тог Слободана Лазаревића који је сведочио. Можда би он могао да ми објасни зашто су стављали моју слику као сведока на процесу у Хагу, а његово име. Сада верујем да су хтели да ми припишу туђе злочине јер нису веровали да ћу преживети - каже Светозар.

Лазаревић сматра да се државе могу изборити у борби с терористима. - Исто је и у Србији и у Француској. Свуда власт мора да пази на народ. Власт мора да контролише и прилив миграната у Европу. У том таласу избеглица, има и оних који су опасност. Власт мора да контролише ко долази на њихову територију. Морају знати ко су људи који долазе, имају ли папире, каква им је прошлост, да ли представљају претњу... - каже Лазаревић. Извор: Блиц