Правда

Пише: Зоран Ћирјаковић "Ми и данас живимо са злом геноцида и с онима који су га извршили. Причати о помирењу и повјерењу без правде је немогуће", рекао је поводом изрицања пресуде Радовану Караџићу Амир Кулаглић, један од покретача иницијативе за формирање Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима на простору бивше Југославије. Али – то многима неприхватљиво "али" и овде је кључна реч, предуслов уважавања реалности које никада нису црно-беле – правда уме да буде не само слепа, већ и заслепљујућа, препрека на тешком путу у боље и мирно сутра. "Неприродно ми изгледа да имате пресуду против тадашњег комплетног политичког руководства РС, а да у исто вријеме творевина која је то урадила и даље постоји", закључио је Суад Куртчехајић из Форума бошњачких интелектуалаца. Геноцид је веома клизава квалификација, нажалост, не само зато што чини да се жртве које нису жртве злочина, који је тако уоквирен, практично не рачунају. То никад не треба губити из вида, скуп злочина који од 1944. године зовемо геноцид данас има и редовно игнорисано наличје – он није потенцијално државотворни злочин само из угла" заједнице извршилаца", већ је, у ери хуманитарних интервенција и окупација, то постао и из перспективе "нације жртава". Дискурс геноцида има и две веома опасне последице. Прва је да укида грађанина и тера нас да размишљамо искључиво у категоријама етничких заједница. У сенци геноцида, у Босни и Херцеговини могу постојати само три народа, који одавно живе у одвојеним световима, чак и онда кад се они привидно преклапају у градовима као што су Столац, Нови Травник или Брчко. Зато је и квалификација из пресуде Караџићу антибосанска – сем у случају да реч Босна треба да буде претворена у друго име за бошњачку националну државу. Она представља још један ексер у ковчег клинички мртве грађанске државе. "Сада само причамо о Бошњацима, Хрватима, Србима, нема више грађанског дискурса, нема ништа о грађанима", изјавио је поводом пресуде Срђан Вулетић, режисер који је преживео опсаду Сарајева. Друга, можда још гора последица, јесте да је геноцид деполитизујућа квалификација, савршена алатка за скидање животних питања с дневног реда и њихово замењивање жртвама као аргументом свих аргумената. Ланчана серија пресуда у којима се помиње геноцид закива политику у Босни не само за национално већ за најмрачније странице националне историје. На њену моћ да ућуткује и дисквалификује опоненте ослањао се Слободан Милошевић да би консолидовао своју власт, на њу одавно играју и бошњачки лидери, који воле да верују да представљају сушту супротност вероватно најгорег вође у српској историји. Штавише, сматрам да је једна од највећих грешака и трагични аспект социјалистичког "суочавања" са злочинима почињеним у Другом светском рату била чињеница да је у мултинационалној Југославији употребљена несрећна реч геноцид, тада сасвим свежа и још невина кованица изведена из трагичног искуства једног другог народа, који од тада не живи заједно с припадницима нације из које су долазили извршиоци. Али, за разлику од Јевреја и Немаца, Бошњаци, Срби и Хрвати наставили су да живе или помешани или једни уз друге. То чини да слоган "никад више" у Босни увек подразумева да говоримо о "нама". Зато је геноцид овде подмукла реч која даје легитимитет превентивном или корективном "још једном". Њена примена осудила је и некадашњу СФРЈ и данашњу Босну на егзистенцију под стегом опаке прошлости и политику с нултим збиром – шта ми изгубимо, они ће добити. То су неки од кључних разлога зашто је све извесније да се западно од Дрине у будућности, у суштини, неће бројати гласови, већ лешеви. „Мирна Босна” више тешко да може бити истински демократска јер су грађани сада и судски подељени на жртве и злочинце, који имају националност. Све су мање замисливи било какав компромис и права политика. Само, мање или више пристрасни, страни проконзул може да обезбеди наставак дејтонског мира, који је хашким пресудама, практично, преименован у примирје. Колико је Босна остала крхка, сведочи чињеница да је реч о земљи која се плаши резултата пописа становништва. На пример, не би представљало изненађење да они покажу да је "српски" Београд више мултиетнички од "мултиетничког" Сарајева, којим током претходне две деценије мира нису управљали Караџићеви "геноцидни клонови", већ бошњачки политичари, "добри националисти", који су се у рату, наводно, борили за грађанску Босну. Хашки судови оживели су и ревалоризовали моћну алатку која је деценијама служила за прикривање и појефтињавање западног колонијализма – поделу на "добре" и "лоше" националисте. Штавише, показало се да нису били у праву они који су тврдили да ће "наш" хашки трибунал представљати преседан. Мада неоимперијална правда коју је инаугурисао није постала глобална већ крајње селективна. Хашки и ини међународни кривични судови зависни су од финансијске, институционалне и обавештајне подршке и инфраструктуре западних сила. Зато су њихова дозирана правда и флуидно право резервисани за неомиљене балканске националисте и друге "лоше момке", који, скоро без изузетка, имају црну или браонкасту боју коже. Ови инстант судови представљају алатку мање скупог пројектовања западне моћи и наставка примене старе политике двоструких стандарда, ефектно ушминкане "бригом за људска права", а не тријумф права или правде за жртве. Зато не треба да чуди ни да је Босни у Хагу пресуђено да мора да робује прошлости. Нажалост, реч геноцид у овој незакрпљеној земљи легитимише чак и најстрашнија питања – да ли ће бити следећег и ко ће у њему бити жртве које се рачунају. Не желим да сугеришем да ће она постати актуелна у блиској будућности, нити да је неки нови рат неизбежан, али тешко је на дуге стазе бити велики оптимиста кад је реч о земљи у којој се мир, од Дејтона до данас, није померио ка самоодрживости. Ратни зидови само су се преселили у босанске мозгове. Снажно подривши дејтонску, најбољу могућу од свих "лоших" верзија Босне, неоимперијални судови су ову крхку државу погурали ка клацкалици између поделе и "Бошњакије". Претегне ли нека од те две визије, не треба се чудити ако тај тектонски поремећај буде праћен државотворном стратегијом која спада у рубрику "још једном". Иако звучи као временска одредница, "никада више" је овде нешто сасвим друго. Да би овај заводљиви, хумани крик био неквалификован, да би стварно заувек остао без националности, он претпостављала или раздаљину или историјски компромис. Први део, трагичну лекцију из географије која се лажно представља као историја, у двадесетом веку су, нажалост, учили и Срби и Бошњаци. Надајмо се да ни једни ни други неће морати да је пролазе још једном. Друга могућност, миран излазак из зачараног круга близине и страдања, претпоставља потврду историјског договора – јасну реафирмацију Дејтонског споразума. Квалификација, поновљена и у пресуди Караџићу, чини да овај миран политички пут постане још теже замислив. Нажалост, Босна и Херцеговина наставиће да животари на веома крхким темељима – ојачаним само притајеном, али и даље челичном руком правих, западних господара њеног рата и мира. Извор: Политика