Правда

Пише: Александар Мезјајев Чинило се да је предмет Артман одавно заборављен. Подсећамо да је Ф. Артман одбила да плати казну због откривања поверљивих информација у њеној књизи “Свет и казна”, па је била осуђена на седам дана затвора. Већ после тога кад је казна била замењена лишавањем слободе, Артманова је покушала да пође на плаћање. У свом писму упућеном МТБЈ Артманова је саопштила да је трибуналу послала број свог рачуна из банке и предложила трибуналу да сам подигне потребни новац. Међутим, комичност овог предлога, поготово после замене новчане казне затворском, била је очигледна. Ипак Артманова је добила безусловну подршку од стране владе Француске која је упутила писмо у трибунал са одбијањем да поступи по захтеву МТБЈ о хапшењу и њеној предаји трибуналу. Француске власти су изјавиле да у њиховој надлежности нема правних основа за извршење захтева трибунала. Изгледало је да се нико више не сећа Артманове. Можда је тако мислила и сама Артман. Међутим, ствар је добила неочекивани обрт. Ради чега је Артман допутовала у Хаг? Изгледа да је она желела лично да узме учешће у пировању противника Радована Караџића, како би прославили пресуду чије је проглашење требало да се одржи два сата касније. Како саопштавају неки извори, Артман је директно са трга упућена у Шевенинген, у затвор МТБЈ. Тамо је она била смештена одвојено од осталих оптуженика и стављена је под целодневни присмотр. Покушаји адвоката Ф. Артман да промене затворске услове нису уродили плодом. У затвору саопштавају да је целокупно руководство трибунала отишло на прославу католичког Васкрса и да ће све жалбе адвоката са задовољством размотрити после празника. Треба истаћи неколико занимљивих детаља око свега што се одиграло. Као прво, вест о хапшењу Артманове није стигло из МТБЈ, него из Међународног резидуалног механизма кривичних трибунала (МРМКТ), који се међутим налази у згради МТБЈ. Артман је заборавила да је председник МРМКТ Теодор Мерон, који је био у саставу Жалбеног већа које је изрекло пресуду о замени новчане казне на затворску. МТБЈ ћути. А сајт МРМКТ тријумфално је поставио информацију о хапшењу Артман, назвавши је “осуђеном”. Као друго, треба истаћи симболично поклапање датума. Нема сумње да изрицање пресуде Р. Караџићу управо 24. марта – на дан почетка бомбардовања Југославије од стране НАТО пакта – није случајно. Посебно када имамо у виду да су у Претресном већу била двојица судија из земаља-чланица НАТО пакта. Но, такође треба истаћи и поклон Ф. Артман која се на Васкрс нашла у хашкој тамници. Међутим, најважније што пада у очи – јесте театралност свега произашлог. Тешко је себи представити тријумфалније хапшење како би се чак и у затвору прибавила себи наклоност. Није било никакве потребе да се изриче пресуда у загушљивој сали од 100 места. Једини циљ доласка на читање пресуде јесте – свечано хапшење пред камерама. Такође није било никакве потребе ни за “демонстрирање” мржње према Караџићу на тргу пред трибуналом. Осим једног: скупити камере за хапшење Артманове. Треба признати да је професионални пропагандиста Артман блиставо одиграла своју представу. Многи су поверовали у реалност свега што је произашло. Ту је и “живи штит” од “жртава” Караџића, које су стале у заштиту свог идола, ту су и груби полицајци, и заточеништво на светли религиозни празник… Интересантно је питање, зашто је Артман уопште “идол”? Одговор је очигледан: само зато што је она почела да шири информацију о наводним доказима кривице Слободана Милошевића који постоје у трибуналу али који се скривају (на пример, стенограми заседања Врховног Савета одбране Југославије). Касније су стенограми публиковани и у њима нису нађени никакви докази кривице руководства Југославије. Али за пропагандне циљеве то није важно, јер дезинформација Артманове (тачније, оних снага које су је избациле у прву линију медијског фронта) и нису срачунате на оне који су у стању прочитати хиљаде страница стенограма, него на оне који слушају петоминутне емисије евро-новости. Артман је такође саопштила о томе да владе низа западних земаља нису хтеле да ухапсе Р. Караџића и Р. Младића, иако су знале за место њиховог скривања. Сада је тешко рећи ради чега је организован овај спектакл са хапшењем. Време ће показати шта стоји иза ове представе. Узрока може бити неколико. Као прво, Артман је решила да мало заради. Новац који је добила од књиге “Свет и казна”, који је добио добру рекламу уз помоћ тог истог трибунала, већ је потрошен, а нове књиге се не продају. Покушаји Артманове да организује хистерију час овамо, час тамо, изгледа нису више занимљиви. Тако да је могуће да је Артман одлучила да спроведе пропагандну кампању за продају својих књига које леже на полицама. Могућа је и друга варијанта. За време рата у Босни и Херцеговини Артман је била војни “дописник”.  У то време “дописници” западне штампе су били људи из добро познате професије. Што је не једном било јасно показано на многим судским процесима, па тако и на процесу против Слободана Милошевића, Радована Караџића и генерала Ратка Младића. На тај начин се не може искључити ни могућност да је Артман упућена на нову специјалну операцију. Њено седење у затвору може бити и легендарно покривање и ритуално очишћење за званични повратак на међународну арену. Међутим, сада говорити о реалном смислу свега што се десило још је рано. Могуће су и друге варијанте. Главно је то да су нас натерали да будемо гледаоци представе. Видећемо шта је припремљено за други чин. Извор: Фонд стратешке културе