Аутор текста подсетио је да ће у мају бити 50 година откако је Партизан постао први клуб из источне Европе који је играо финале Купа шампиона.

Реал Мадрид је 11. маја у Бриселу био бољи са 2:1, а комшије сматрају да је тај датум и њима важан јер је Јосип Пирмајер тада постао први Хрват који је играо у финалу највећег клупског такмичења на свету.

Бивши фудбалер Партизана и некадашњи спортски новинар у Загребу Мирослав Реде (78) такође сматра да теза о црно-белима као хрватском клубу "и те како има упориште". 

- Погледајте само овај попис играча и све ће вам бити јасно - каже Реде, који је рођен у Кикинди, а поникао у Партизану и својевремено био капитен једне од најталентованијих генерација јуниора.

На папиру који је понудио као доказ стоји готово 30 имена бивших фудбалера црно-белих који су били Хрвати, а оставили су запажен траг у Хумској: Фрањо Гласер, Златко Чајковски, Флоријан Матекало, Стјепан Бобек, Иван Шваљек, Владимир Чулик, Фрањо Рупник, Мирослав Брозовић, Фрањо Шоштарић, Бруно Белин, Бранко Зебец, Анте Младинић (тренер) и многи други.

Реде, међутим, оповргава тврдњу да су најбољи загребачки фудбалери долазили у Хумску по директиви војних власти.

- Та прича је на климавим ногама. Већина, барем двадесеторица играча, у Партизан је ишла својом вољом јер је служила војни рок и добијала храну и премије. Бранка Зебеца, који је касније играо и за Црвену звезду, практично су отерали из Загреба у Партизан. Нису му дали неку заслужену награду или премију и он је из беса отишао у Београд. Одмах је за њим пошао и његов најбољи друг Бруно Белин - присећа се Реде.

Звонимир Магић (85), представљен као доајен хрватског новинарства, говори с друге стране о Партизану као о државном пројекту који је створен с циљем да се уништи хрватски фудбал! Одлазак великог броја хрватских играча у Хумску назива спортским геноцидом, односно "спортоцидом".

- После 1945. нама се догодио спортоцид! Зашто се то крије? Где су трофеји, документација, опрема некадашњег Грађанског? Све су затрли, проклети били. Требало је сломити све хрватско, отети, затрти. Зато се догодио Партизан. То је велика туга загребачког фудбала, срце су му ишчупали - прича Магић.

Стјепан Бобек је донедавно био најбољи стрелац у историји Партизана (престигао га је Саша Илић), али је мало недостајало да га животни пут одведе далеко од фудбала. У Хумској је завршио по директиви тадашњег Генералштаба и то трећој у низу, ултимативној, јер је био припадник КНОЈ-а (Корпуса народне обране Југославије). 

Новинар Магић, међутим, објашњава да је Бобек за време Другог светског рата био припадник хрватске полиције са задужењем да затвореницима узима отиске. Као фудбалер Грађанског, чак је 1943. године играо у Падови у дресу младе усташке репрезентације против Италије. Као што су Гласер и Брозовић били репрезентативци НДХ. Бобек је имао заштитника у спортском раднику и мајору Марјану Матанчићу, а како за време рата није учествовао у борбеним акцијама, он се извукао и касније посветио само фудбалу.

Управо је на Бобеков предлог 1959. године Партизан дотадашње беле дресове заменио црно-белима, а занимљиво је да је ту одлуку потписао тадашњи председник ЈСД Партизан Фрањо Туђман!

Један од најистакнутијих хрватских играча у Партизану био је чувени голман Фрањо Шоштарић, који је могао скупо да кошта црно-беле приликом једног гостовања по СССР-у. После меча са московским Динамом напио се и чашом вотке гађао Стаљинову слику која је стајала на зиду. Због незапамћеног скандала, срећом, није испаштала читава делегација.

Шоштарић је одмах избачен из тима, а по повратку у Београд био је "протеран" у ФК Кварнер из Ријеке. Пошто је тамо бранио изванредно, после годину дана вратили су га у Партизан. Извор: Вечерњи лист