Правда

Пише: Александар Павић Међутим, ослобођење Палмире од стране сиријске војске уз руску ваздушну подршку је из званичног Париза, као и Вашингтона и Лондона,пропраћено – громогласном тишином. Да се слушао званични Париз, Палмира и поменуто наслеђе читавог човечанства би и дан-данас били под влашћу терориста. Још почетком јануара ове године је тадашњи француски министар спољних послова Лоран Фабијус, уочи наставка мировних преговора у Женеви, изјавио: „Треба, наравно, преговарати са Дамаском, али претходно треба да се заустави бомбардовање“. Француски и британски амбасадори при УН су 10. фебруара заједнички позвали Русију да престане са ваздушним нападима на терористе. Затим је следећег дана и сам Оланд поновио позив: „Тражим да акције Русије престану“, рекао је француски председник. Више него шизофрено, с обзиром да је исти Оланд 26. новембра 2015. односно само 13 дана после терористичких напада у Паризу који су однели 130 живота – позвао на стварање „велике коалиције“ за борбу против Даеша. И то баш у Москви, где је допутовао да се састане са Владимиром Путином: „Наш непријатељ је Даеш, Исламска држава, која има територију и ресурсе, тако да морамо да створимо велику коалицију да би ударили на те терористе“, јуначио се тада Оланд. Наравно, та привидна шизофренија је за јавност. И Француска је, попут својих англо-америчких партнера, радила на промени режима у Сирији. Ришар Лабевијер, бивши главни уредник Радио франс ентернасионала, констатовао је да је Француска игнорисала опозицију унутар Сирије која је желела дијалог са Асадом: „Једина опозиција коју Француска признаје је опозиција коју већином подржава и финансира Катар и сиријски огранак Муслиманске браће“. Другим речима, Француска је, заједно са целим политичким Западом, користила терористе или радикалне исламисте ради промене режима. Као и у бившој СФРЈ и СРЈ, као и у Либији, Обали Слоноваче, Судану, Египту… Свуда где је могуће. То одавно није новост. Оландово сликање са Путином је на првом месту урађено за потребе домаћег пи-ара, коска бачена огорченој и узнемиреној француској јавности. А и ради онога што је још остало од француског међународног престижа. Но, један француски званичник, додуше сада већ бивши, успео је ипак недавно да изјави и нешто што је релевантно. Ради се о већ поменутом Лорану Фабијусу. Када је 10. фебруара ове године најавио своју оставку, искористио је прилику да изрази жаљење што Американци нису послушали. Француску и покренули ваздушну агресију, пардон интервенцију, против легалне сиријске владе у августу 2013: „Остаје жаљење што свет није пратио француски став“, успут оптужујући „Русе и Иранце“ за „саучесништво“ у „ужасавајућим бруталностима“ Башара Асада у Сирији, па чак и за деловање Даеша (!). Још занимљивије, Фабијус је само неколико дана касније, као глас разочараних неоколониста, у радио интервјуу за француски Еуропе 1 оквалификовао Обамино одустајање од бомбардовања Асадових снага у августу 2013, на основу оптужби да је сиријска војска користила хемијско оружје у борби против побуњеника, као „тачку прелома“ – у светским односима. Фабијусов став је, за потребе увек-орног-за-интевенционизам Њујорк тајмса, додатно артикулисао Франсоа Хајсбург, председник Међународног института за стратешке студије у Лондону, дословце поредећи одустајање од напада на Сирију 2013. са „аустроугарским анектирањем Босне 1908“, које је „припремило сцену за Први светски рат“. По Хајсбургу, Обамино одустајање од интервенције у Сирији „представља једну од оних преломних тачака у историји, где се види померање моћи“. Тиме што је одбио да „оснажи црвену линију“, Обама је, по Хајсбургу, нанео „огромну, можда непоправљиву штету“ америчком кредибилитету: „Поступио је тако зато што није хтео да изведе ваздушне ударе. Ухваћен је на делу, у акту врховне слабости“. Према Хајсбургу и Фабијусу, у сапатничком тумачењу Њујорк тајмса, Обамино одустајање од интервенције у Сирији имало је глобалне последице, нпр. у „руској анексији Крима“. Тако је Обамина „слабост“ протумачена у „многим престоницама, не само у Паризу, као најнижа тачка америчке моћи и утицаја“. Хајсбургу и Фабијусу ни мало не смета то што оптужбе да је Асад користио хемијско оружје никад нису доказане, чак и по признању Џејмса Клапера, Обаминог директора Национале обавештајне агенције САД. Уосталом, сетимо се Рачка. Наравно, интервенционисти не би били то што јесу када би се тек тако предавали, па тако и Хајсбург: „Следећи амерички председник ће морати врло брзо да покаже – у околностима које би радије избегао да је могао – да је ово био Обамин, а не амерички моменат“. Другим речима, док лижу своје ране због ослобођења Палмире од власти терориста и сањају о победи Хилари Клинтон, западни глобалисти поручују Путину и Русију: Сирију вам нећемо опростити! Извор: Фонд стратешке културе