Правда

Пише: Ненад Поповић Хрватска је још једном показала право лице најавама да би могла блокирати отварање поглавља 23 о правосуђу и основним правима у преговорима Србије са Европском унијом. Осим што су те претње крајње неосноване и лицемерне, јер Хрвати у Србији имају неупоредиво већа права од Срба у Хрватској, оне ће додатно погоршати односе Београда и Загреба, ионако затегнуте већ 65 година, још од стварања НДХ. У међувремену, власт у Хрватској само је доливала уље на ватру бројним „Олујама“ и сличним злочинима над Србима, за које у огромној већини случајева нико никада није одговарао. Нити ће, јер је то и суштина претњи блокадом отварања преговарачког процеса Србије са ЕУ. Заокупљени тим политичким напетостима и сталним провокацијама из Загреба, мало ко обраћа пажњу на збивања у економској сфери, на оно од чега се живи. А какав је исход те економске „битке“? Неупућена већина у Србији би била презадовољна када би се цела анализа свела само на два показатеља, да су наши привредници између 2002. и 2015. године извоз повећали 10,5 пута, а хрватски господарственици само 5,7 пута. Упркос томе, Србија је у том периоду у робној размени са Хрватском, условно речено, изгубила више од три и по процента бруто домаћег производа. Милијарду евра (тачно 1.123,4 милиона америчких долара) Србија је више потрошила на увоз хрватских производа него што је својих роба извезла у Хрватску. Да је тај новац остао у земљи и да је искоришћен за куповину домаће робе, Србија сада не би, уз Хрватску и Словенију, била међу само три од 16 земаља источне и централне Европе које на крају прошле године нису успеле да достигну ниво бруто домаћег производа из 2008. Индикативно је такође да је извоз из Хрватске у Србију експлодирао баш после 2007, када је Хрватска привреда, гле чуда, упала у рецесију, из које до данас није успела да се ишчупа. Иако је тренутно БДП за чак 11,8 одсто мањи него 2008, хрватске компаније су у последњих осам година српским купцима продале робу вредну 4,4 милијарде долара. Да није имала тај „вентил“, хрватска економија би данас била у још већим проблемима. Бар то би требало да имају у виду хрватски политичари пре него што одапну нову отровну стрелу из Загреба ка Београду. Великом минусу у робној размени са Хрватском допринели су и неки овдашњи политичари, који су пристали на неке веома чудне „асиметричне“ одредбе ЦЕФТА споразума, који је до 1. јула 2013, односно до уласка Хрватске у ЕУ, омогућавао повлашћени статус неким хрватским компанијама. То је и једно од објашњења зашто је спољнотрговински дефицит почео нагло да расте после 2007. године, када се попео на рекордних 196,3 милиона долара и био је четири пута већи од просечног дефицита до 2006. И није ли то најбољи доказ да још увек нисмо нашли прави начин да се Србија одупре хрватској „економској офанзиви“. Тим пре што постоје индиције да су неке од претходних влада у Београду имале много више разумевања за интересе хрватских бизнисмена него за домаће привреднике, нарочито за мала и средња предузећа. Отуда су многи господарственици из Загреба у међувремену постали власници великог броја српских предузећа. А нико није водио рачуна да ће онај ко купи компанију, самим тим и део тржишта у Србији, моћи да одлучује и да ли ће, колико и по којој цени робе из Србије ићи за Хрватску и обратно. Ако ништа друго, као власници фирми са обе стране граница, могу да тргују сами са собом и да тако селе профит из једне у другу земљу. Хрватски бизнисмени су до 2012. у Србију уложили више од 530 милиона евра, а колико им је наше тржиште било важно, сведочи и податак да је сваки осми евро, који су уложили изван Хрватске, завршио у Србији. Основано сумњам да иза једног броја ових инвестиција, које се бележе као приватне, великим делом стоји и капитал хрватске државе, која на тај начин у Србији спроводи своје политичке и безбедносне интересе. Као члан Одбора за контролу служби безбедности у сазиву парламента од 2012. до 2014. године, имао сам увид у обавештајне податке који су указивали да је хрватска обавештајна служба веома активна у Србији, користећи хрватска предузећа као параван за провођење обавештајних активности у нашој земљи. Само 2006. у куповину предузећа и оснивање сопствених твртки у Србији уложили су 132,6 милиона евра. И, гле чуда, већ наредне године Хрватска је извоз у Србију повећала за чак 44,7 одсто, на до тада рекордних 527,4 милиона долара. Само пет година раније на српском тржишту било је шест пута мање хрватских производа. Једно од могућих објашњења за овакав развој догађаја је да су хрватске фирме, које су започеле бизнис у Србији, све што им је било потребно почеле да увозе из Хрватске, односно да све купују од матичних компанија. Можда и по вишим ценама, што је идеалан начин да се цео или бар део профита из Србије трансферише у Хрватску. А то подразумева и да се порез на добит не плаћа држави Србији, већ Хрватској. За разлику од изузетно јаке хрватске „колоније“ у Србији (Агрокор, Атлантик, Нексе, Виндија, Подравка, Лура, Кроација осигурање, Магма, Певец, М профил, Љеваоница продукт, Нашице цемент…), још увек се на прсте једне руке могу набројати српски привредници којима је успело да пробију све видљиве, а нарочито невидљиве баријере у Хрватској. Залагање за нормалне, реципрочне, а не асиметричне односе, није плод некакве ксенофобије, већ одраз здравог патриотизма, који подразумева заштиту националних и државних интереса у свим, па и у сфери економије. Влада у Београду, дакле, не би требало да уводи било какве баријере за улагања у Србију, али мора исте услове да избори и за све овдашње бизнисмене, који желе да прошире посао у Хрватску. До сада нико то није ни покушао, па власт из Загреба није морала ни да се правда. Зато, чим се заврше избори, нова влада Србије то питање мора да постави на дневни ред што пре да се види да је решена да брани српске економске интересе и да никада више неће дозволити никоме, па ни хрватским господарственицима, да се за мале паре дочепају врло успешних домаћих компанија. Тим пре што се у Хрватској, најблаже речено, не гледа благонаклоно ни на робу, а камоли на инвестиције из Србије. Претходне владе нису о томе водиле рачуна, а прилику која им се указала хрватски бизнисмени нису прокоцкали. Уз то су знали шта раде, па су 47 одсто новца уложили у пољопривреду, лов и услуге, а још 18 одсто у производњу хране и пића. Зато су и у Србији сада Ивица Тодорић и Емил Тедески, први и трећи на Форбсовој листи најбогатијих бизнисмена у региону, економски много јачи од српских бизнисмена. Мислим и Тодорић и Тедески понаособ од свих српских привредника – заједно. Као власник три велика трговинска ланца – Идеа, Меркатор и Рода – Тодорић сада више контролише српско тржиште малопродаје него својевремено Делта Мирослава Мишковића. Додатни проблем је што власник Агрокор концерна у Хрватској поседује и велики број производних фирми, па је оправдано страховање да би он, уз бројне механизме који му стоје на располагању, могао у својим трговинама овде да истисне конкуренцију из Србије и замени је својим производима из Хрватске (вода „јамница“, маргарини, мајонез и уље „звезда“, сладоледи „ледо“, месне прерађевине „ПИК Врбовец“, производи који се праве за његов Конзум под брендом „К плус“…). Уз то, Тодорић у Србији поседује и фабрику сладоледа Фриком, фабрику уља Дијамант, фарму за тов јунади Планта у Футогу, кланицу у Пландишту, Кикиндски млин, фабрику минералне воде „мивела“… Неке од ових фирми, Дијамант са 15,9 милијарди и Фриком са 10,4 милијарде динара пословних прихода у 2013, спадају у групу 100 највећих у Србији, што довољно говори о снази Тодорића у Србији. И Емил Тедески има више фирми овде него сви српски привредници у Хрватској заједно. Његова Атлантик група власник је српских компанија Соко Штарк, Гранд пром, Паланачки кисељак, Мултивита и Фудленд, па самим тим и брендова као што су „чоколадне бананице“, чоколаде „најлепше жеље“, „смоки“, „бакина тајна“, кафа „гранд“… Пре него што је Атлантик група преузела словеначку Дрога Колинску, у чијем је саставу био и Соко Штарк, зарада српске компаније од продаје „смокија“ и „чоколадних бананица“ на хрватском тржишту била је занемарљива, а сада су ти брендови, с обзиром да су у хрватском власништву, генератори раста извоза Соко Штарка. А колико је за Атлантик групу важно српско тржиште, види се и по томе што је компанија Емила Тедеског у 2015. приходе од продаје повећала за 5,6 одсто, с тим што је највећи раст продаје од чак 9,7 одсто остварила у Србији. У земљи у којој је промет на мало у текућим ценама прошле године, према званичним статистичким подацима, повећан за само 1,4 одсто. Продаја ове хрватске компаније на домаћем тржишту је, дакле, расла седам пута брже од просека српских фирми. Иако и на први поглед српско-хрватски економски односи не изгледају сјајно за нас, када би се мало загребало испод површине, могли бисмо схватити да је стварно стање још горе, јер хрватске компаније имају значајан удео и на страни „српског извоза“. Најилустративнији је пример из 2013, када је сваки једанаести евро у Хрватској зарађен продајом чврсте биљне масти и уља. Баш је то основна делатност Тодорићевог Дијаманта, који је те године био на другом месту ранг листе највећих „српских“ извозника у Хрватску. То није усамљен случај, јер и у осталим извозним артиклима има доста роба које су произведене у више од 200 српских фирми, чији су власници хрватски бизнисмени. Да зло буде веће, у тим случајевима не може се до краја искључити сумња да се ти производи извозе матичним компанијама у Хрватску и по нижим ценама од тржишних, па се аутоматски део пореза на добит не слива у српски, него у хрватски буџет. Исти ефекат се постиже и ако своју робу матичне компаније из Хрватске својим ћеркама-фирмама у Србији наплаћују скупље него купцима из других земаља. И док је за власнике тих компанија небитно да ли им новац стиже у леви или десни џеп, за потрошаче и државу Србију није свеједно. Тим пре што 2014. године ни раст извоза за 8,3 одсто није био довољан да заустави повећање дефицита у робној размени са Хрватском за више од 600 одсто!? Што је много, много је. Па, ако већ морамо да купујемо сарделе, морамо ли и цемент, посуђе, цигарете. Јесмо ли заиста морали од 2007. да за куповину пољопривредних, прехрамбених производа и пића, који у структури српског увоза из Хрватске учествују са 13 плус 14 одсто, потрошимо скоро 1,2 милијарде долара? И да, права је свињарија што је из Хрватске прошле године драматично повећан и увоз живих свиња тежих од 50 килограма. Па, да ли је ико био свестан да ће то српске сељаке гурнути до руба пропасти. Или је знао, али га није била брига, што је још горе. Поготово у условима када се све земље боре да убрзају привредни раст и изађу из рецесије. У таквом амбијенту заштита националних и државних економских интереса има додатну специфичну тежину. Извор: Време/СНП