Такође, потребно је уочити промене у историјско-идентитетској динамици не само у прошлим временима, већ и код савремених Срба и српске државе те видети колики је, између осталог, утицај савремених евроатланских и евроазијских идеја на смер и интезитет ових промена, као и правац ка којим га оне, у духовно-културном и светско-историјском (укључујући ту и геополитички) смислу - воде. У оквиру тога, веома је важно утврдити степен утицаја кога на политички, медијски и културни живот у Србији врше евроатланстистичке и евроазијске идеје, односно како се - на који начин и у ком степену - оне „примају“ на српско тле.
Културно-историјски идентитет и његова духовна вертикала уз помоћ које су се Срби и њихова држава формирали и опсајали на геополитички турбулентној балканској прегради „у процепу између светова“ је неспоран: он је још од времена српске етногенезе, источно-православни, хришћански. Хришћанска духовно-вредносна вертикала представља хабитус којим је селективно превредновано предхришћанско културно наслеђе и старoседелаца и словенских досељеника од којих је формиран нови - на размеђи истока у запада - „гранични“ етнос. Од времена Немањића јасно опредељен за византијско-православни културни тип, српски колективни идентитет се, обзиром на геополитичку и сваку другу изложеност спољним утицајима, служио превредновавњем приспелих спољних утицаја у односу на своја фундаментална опредељења и при томе бивао делимично отворен за њих. У геополитичком смислу, Србе и њихову државу кроз историју красиле су изразите континенталистичке одлике, па се она од стране мање више свих релевантних геополитичара сматрала за историјски најзападнији, најистуренији експонент континентализма. „Иако се налазе унутар глобалног Римланда који окружује Хартланд, српске земље, de facto, представљају регионални Хартланд, који на „балканском потконтиненту“ има средишњу позицију и аналогну геополитичку улогу (и историјску судбину) као и руски „евроазијски Хартланд“ у планетарним размерама. Када се овоме додају српска и руска етничка, религијска и културно-цивилизацијска сродност, те слична историјска искуства и државотворни циклуси, следи окоштала западна перцепција Срба као персонификације Истока и телурократије, „малих (балканских) Руса“, препреке и реметилачког фактора за западне геополитичке интересе на југоистоку Европе против којих је свака акција дозвољена.“ Овакво идентификовање Срба и Руса, и поред такође пристуних значајних менталитетских разлика те културолошких навика, није случајно: геополитичко руско-српско савезништво представља константу од 18. века; оно је један од главних стубова руске позиције ка „Источном питању“ (потискивања тада већ урушеног Османског царства са простора православног „византијског комонвелта“).
Савремене геополитичке аналогије између Срба и Руса, тј. њихових држава су упадљиве: Оба народа и обе земље су изразито континенталног типа, географски измештене од непосредног додира са топлим морима, ка којима су константно биле усмерене њихове развојне тежње. Русија заузима централно, доминантно место у срцу („Хартланд“) евроазијске континеталне масе, са запада досежући европски, потконтинентални, римокатоличко-протестантски свет, а на југу и југоистоку оријентални свет средњеазијског ислама те далекоистoчних цивилизација и њихових традиција. Србија, смештена у централном делу, у језгру Балканског полуострва („Србија као балкански Хартленд“) што повезује Средњу Европу и евроазијске степе са Средоземљем и Блиским истоком - у истом односу, али умањеном размеру, стоји према свету Запада (у својој средњоевропској варијанти) и свету Ислама на свом доњем боку. Смештени у веома сличан однос према истим културно-цивилизацијским актерима, оба народа и државе баштине изразито телурократски тип централизоване државе и власти (преузет од цивилизацијске родитељке - Византије); обе су прошле су кроз аналогних пет етапа историјског развоја од средњовековља до данас. Поједине паралеле између стања те културних и политичких процеса на неким њиховим историјским подручјима (нпр. између Украјине и Црне Горе или Косова и Кавказа) запањујуће су, сведочећи како наведене геополитичке константе и духовно-историјске аналогије нису тек једнодимензионална поједностављивања, већ непорециви докази одвијања истоветних културно-духовних и геополитичких процеса, премда у делом различитим условима.
Ако би се, чак и модерним упливима модификован, српски културно-колективни идентитет у својој вековној еволуцији ставио наспрам евоазијства и евроатлантизма у њиховим доктринарним, идејним стремљењима, уочила би се, као прво, изразита инкомпатибилост између преосталих већинских традиционалистичких, „немодерних“ културних и социо-економских опредељења и осећања међу савременим Србима и позног алтантистичког модернизма/постмодернизма и његових темељних убеђења у распону од слободнотржишног фундаментализма, апсолутизације индивудуализма и крсташког људскоправаштва. Са друге стране, чак и доктринарна верзија „изворног евроазијства“ (која питање колико има стварног утицаја на савремене евроазијске интеграције као међународни пројект на постсовјетском простор) у многим сегментима је ближа српском духовно-културном одређењу него атлантистички (нео)либерализам. Њу чине идеократски тип владавине (кога заговарају „оци оснивачи“ евроазијства одвбацијући једнако и вишестраначки парламентаризам и тадашњу бољшевичку диктатуру), са духовном елитом као носиоцем интегративне и структурно-формативне функције државе, са „демотијом“ (изразом не збира механичких воља пунолетних грађана, већ „укупности историјских поколења, прошлих, садашњих и будућих, који образују државом обликовано јединство културе“) - непартијским народним представништвом базираним на етничким, територијалним и професионалним групама, затим са евроазијским федерализмом као изразом суживота културних различитости, као и залагањем за мешовити државно-приватни привредни систем са јаком приватном иницијативом под упливом и контролом државе, а са различитим власничким субјектима које усмерава државни план и регулатива као израз општег интереса. До истог закључка се може доћи и “via negativa” – указујући на негативне друштвене исходе које су шире прихваћени утицаји атлантистичког модернизма оставили на српску социо-политичку климу међу којима је патолошко странчарење у вишепартијском систему западног типа и његова крајња небрига о „општем интересу“ најупадљивији пример. Са друге, пак, стране, доктринарна евроазијска „демотија“ - до сада непримењивана у реалној политичкој пракси, већ тек један теоријски концепт – делује збиља као предлог проблематичног политичког експеримента са крајње непознатим, неизвесним учинцима, тим спорнији што се нуди као модел фукционисања оним народима и просторима који су током претходног века, у процесима модернизације (тј. „алтернативне модернизације“) већ били изложени екстремним идеолошким експериментима и разним видовома социо-политичког инжињеринга а који се нису нимало, нарочито гедано на дужи рок, показали успешним.
Из свих наведених разлога Срби и Србија се у духовно-цивилизацијском смислу третирала као изразито традиционалистичка, конзервативна и „недовољно прогресивна“ средина чији је базични импулс и идентитет, „немодеран“ или „предмодеран“. Међутим, то је само делимично тачно: током модерне епохе, још у временим уочи отпочињања националног ослобођења и стварања самосталне државе, Срби су прихватили и апсорбовали бројне модерне утицаје по чијим су образцима стварали своју уистина модерну, мада претежно конзервативну државу (слично као што су то чинили и Руси у периоду ткз. „Петровске Русије“). После су се - једнако као и Руси у 20. веку - окренули социјалистичком идеолошком експерименту као алтернативном модернистичком подухвату par excellence. У многим сегментима они су предњачили (гледајући у односу на сродне Русе) у модернистичким „новотаријама“ - у лакоћи усвајања домета западног грађанског друштва, у конституционализму, капиталистичком предузетништву итд.
Упадљиви спој конзервативног либерализма и егалитаризма присутан при стварању српске државе у модерној епохи нерадо је виђен и критикован и на Истоку и на Западу. Константин Леонтјев, руски религиозни мислилац окренут глорификацији руског самодржавља је у другој половини 19. века са негодовањем примећивао ове српске склоности, трвдећи како Срби „уопште узев, врло лако прелазе, када је реч о животу и најопштијим стварима, из епске једноставности у крајњу простоту савремене либералне грађанштине.“ Оваква у задња два века очита неселективна отвореност (која има своје духовне, и социо-историјске узроке) ка западној модерни је створила још дубљи расцеп у социјалној стратификацији међу Србима него у случају Руса и довела до још израженије ткз. „културне псеудоморфозе“ односно „псеудоморфозе елита“ - до снажног идеолошког позападњачења које са крајњом нетрпељивошћу гледа на сопствено културно наслеђе, на идентитет и колективне интересе, а са презиром се односи ка недовољно позападњаченим, „непросвећеним“ припадницима свог народа, као нижим, мање вредним и морално проблематичним. Овај духовно-културолошки феномен има и своје значајне геополитичке последице: усвојивши ,кроз сопствено „позападњачење“ и интересну перспективу главних геополитичких носилаца Запада, ове отуђене, „компрадорске“ елите захваћене културном „псеудоморфозом“ (али и зарад очигледне личне користи служења овим интересима чиме се издижу из „ниске“, „заостале“ средине) спремне су да отворено спроводе западне политичке налоге на штету виталних, геополитичких интереса сопственог народа, при томе дубоко убеђене (и лично богато награђене) да раде „исправу ствар“ – да је издаја „цивилизацијски спорног колектива“ високоморални, храбри чин.
Управо на овим слојевима и духовно-психолошким основама почива утицај атлантиста међу Србима. Иако у огромној већини несклони „догмама“ позномодерног неолибералног атлантизма – екстремним видовима еманципаторског индивидуализма, људскоправашкој идеологији пренаглашеног антропоцентризма, слободнотржишном фундаментализму и суровом предузетништву, антиетатизму и стављању материјалног богаћења изнад свих других социјалних циљева (тј. његовим проглашавањем за једину праву меру социјалног успеха) – ова предубеђења доста су се укоренила у интересно везаним а социјално потпуно отуђеним припадницима „просвећених а покондирених“ виших слојева српских западњака.
Јак утицај евроатлантизма на друштвене, политичке и економске елите у савременој Србији није само последица континуираног вишевековног утицаја Запада и његових модерних идеја (у свим њиховим фазама и идеолошким изведбама); он је, пре свега, резултат његовог дугог, систематског, практичног деловања на терену, у готово свим сегментима друштва те значајног степена планског, стратешких усмереног новчаног улагања у ове подухвате. Овај утицај се креће у распону од класичних облика обавештајног рада – стварања мреже сарадника, агента утицаја, лобистичих група, преко културно-образовне размене (школовања стручних кадрова и њиховог излагања сопственом „идејном кључу“) те довођења сопствених кадрова пореклом са ових простора на важне друштвене позиције, затим преко креирања и издржавања читаве мреже невладних организација, као и формирања група за притисак те највећег дела медијске структуре и њихових руководећих кадрова. Ту је и неизбежно корумпирање интелигенције и врха чиновничког апарата кроз пружања разних погодности типа пројеката, стручних обука, субвенција итд, као и кооптирање утицајних појединаца и група из света привреде којима спољни политички утицај на процесе транзиционих реформи веома погодује због омогућавање учешћа у приватизационим пљачкама као виду „награде“ за политичку и сваку другу лојалност. Важно је уочити једну правилност: алтантистички идеолошко-доктринарни дискурс, и онај виши, интелектулни, и онај нижи, мас-медијски, често служи као „лепак“ за задовољавање ниских, себичних страсти појединаца и мањих група којима се обећава њихово задовољавање и, штавише, „дигнитет“ за њихово испољавање, а што је у ранијим друштвеним условима било морално осуђивано, па и санкционисано. Острашћено прихватајући овај „идеолошки рам“ као штит за своје „слободно опредељење“ такви поједници и групе, у потрази за задовољењем сопствених страсти – од материјалног добитка до сујетног „дигнитета“ - добровољно хрле у атлантистичко наручје, најчешће и без директног упућивања и коодинације, тако да спонтано, „самоиницијативно“ чине управо оно што, тактички или стратешки, атлантистима иде у прилог.
На другој страни стоје стидљиви покушај руских континеталиста да буду присутни на српском простору - пре свега да постигну то да буду третирани као равноправни партнери у српској привредној утакмици, затим да одрже зарад њихових интереса потребан утицај на политички врх Србије везано за неке од важних видова међудржавне политичке сарадње, као и да сачувају - па и да поправе - понешто од пристуства у традиционалној културној сарадњи. Све то се своди на нешто израженије присуство Руса у енергетском сектору, у дипломатској сарадњи (укључујући посете државних парламентарних, привредних и експертских делегација), те, тек од недавно, пословање руских банака на српском финансијском тржишту на коме у периоду после 5. октобра 2000. године дуго нису имали никакав приступ. Руски привредни субјекти теже да се повезују на интересним основама дајући добре понуде и перспективе за добит кооперантима, али при томе готово да уопште не успевају да јаче утичу на „преумељење“ домаћих пословних слојева. Њихови су главни послови или на Западу или своје овдашње монополе остварују са „западним благословом“, па им ни на крај памет не пада да зарад сарадње са Русима ризикују и замерају се западним структурама од којих зависе и/или од којих стрепе.
У медијској и невладиној сфери те сфери озбиљног утицаја на домаће привреднике и овдашњи финансијски капитал, континенталистички утицај је крајње рудиментаран, а неретко и осујећен, „сасечен у корену“ од стране евроатлантиста и њихових домаћих заговорника. Постоји један број проруских, континенталистичких невладних организација које су потпуно самостално, „на своју руку“ оформљене са српске стране, као и један број патриотских портала и других писаних медија. Они, међутим, нису успели да успоставе иоле значајнију сарадњу са руским континеталистима, нити су дошли до било каквих материјалних средстава да унапреде свој рад који махом почива на волонтерском ентузијазму и љубави ка „словенској сабраћи“. Тек од недавно, на српском медијском подручју почиње да ради неколико озбиљнијих писаних медија (односно, да сарађују са домаћим писаним медијима) те представништва већих руских медијских кућа. Но, у „атлантизованим“ српским медијима (посебно оним електронским) они су и даље на самој маргини и представљају инцидентну, готово поткултурну појаву.
Међу садашњим парламентарним странкама не постоји ни једна која се јавно залаже за контиенталистички приступ - тек за, на речима, равноправну сарадњу „неутралне Србије“ са свима и на Истоку и на Западу. У пракси сви, што вољно што под притиском, нагињу „западним странама“. Насупрот већинским симпатијама унутар бирачког тела према „руској опцији“, странке које су заговарале овај приступ су систематски изнутра разбијене, маргинализоване те су спале (ако ту већ нису и раније биле) у ванпарламентарни статус, са никаквим или врло малим друштвеним утицајем. Истине ради, ни идеолошки јако „атлантизоване“ странке не стоје пуно боље. И њих су последњи парламентарни изборни резултати у великој мери избацили изван парламентарног живота, али не све: ослабљене, неколицина међу њима или су парламентарна опозиција „неутралцима“, или још увек држе неке од нижих нивоа власти (на локалу или у покрајини). Но, у стратешком смислу „неутралци“ настављају да одрађују све оно што је атлантистима битно, опслужујући и толеришући њихове раније инсталиране паралелне структуре, њихове везе са државним инстутуцијама и фондовима, па чак и прихватајући (под сугестијом доминантог спољног фактора) многе од њихових кадрова на чело државних институција, а све на штету сопствене кадровске политике, односно страначких кадрова жељних институционалног намештења.
Прерастање царинске уније Русије и неколицине бивших совјетских република у наднационални пројекат Евроазијске уније као зачетак крупног континтенталног савеза, и у Србији и шире, на простору Балкана, па и у глобалним размерама, привукло је велику пажњу. У српском јавном мњењу овај процес се види као пројекат стварања новог наддржавног пола моћи који ће бити веза између Европе и азијско-пацифичког подручја што има „дубоку геополитичку подлогу обједињавања централног простора Евроазије... чији циљ није само повезивање бившег совјетског простора већ и повезивање других делова Евроазије преко тог простора“ и то као „алтернатива културној и политичкој моћи Запада.“ Један значајан део стручних кругова у овом пројекту види алтернативу америчком униполарном мондијализму који се формира у Хартланду, срцу копна, способном да га постепено истисне и са ободних подручја (Римланда) Старог света стварањем низа континенталних савезништава – осовина . Настајање Евроазијске уније сагледава се као почетак сабирања унутар неосвојиве телурократске тврђаве (обзиром да на њега, као простор у дубини континента, најудаљенијем од светских мора, поморске силе имају најмањи утицај), својеврсног „географског стожера историје“ који се фазно одвија истовремено са спољнополитичким усмерењима ка стварању континенталних савезништва на ободу евроазијског копна.
Перспектива настанка Евоазијске уније 2015. године перципирана у светлу реалних спољнополитичких и геоенергетских стратегија, додатно је појачавана свесно пласираним провокативним изјавама, попут оне Игора Панарина како би већ 2016. године Београд могао постати „четврти главни град Евроазијске уније.“ Темпо евроазијских интеграција постсовјетског процеса, дакако, одвија се знатно спорије и још увек је суочен са значајним дилемама и препрекама: без приступања Узбекистана у Централној Азији и, више од свих, Украјине, геоекономско и геополитичко обједињавање постовјетског простора је зацело недовшено. Без ова два геополитички значајна простора се не може озбиљно и у пуном обиму приступити ни ширим геополитичким интеграцијама и преоријентацијама изван руског „ближег суседства“, а поготово не стварању стратешких савезништава са мултиполарним центрима моћи у Старом свету посматраних у перспективи „великих простора“/панобласти.
Са друге стране, институционални облици евроазијских интеграција су јасни и транспарентни: начин приступања, тела Евроазијске економске уније и њихови задаци - настали несумњивим угледањем на структуру ЕУ, креирани су да функционишу као регионална супранационална структура, додуше са више пирамидалним, хијерархијским устројством његова главна четири тела, него што је то случај са ЕУ: „Скупштина евроазијске економске комисије“, извршно тело у које за сада свака чланица делегира по три представника, „Савет евроазијске економске комисије“, кога чине заменици премијера држава чланица, еквивалентан ЕУ Савету; као и два „висока тела“ које чине премијери и председници држава чланица. Слична је ситуација у војно-безбедносном смислу: Организација договора о колективној безбедности (ОДКБ) у пуном смислу представља војни савез евроазијских држава са својом структуром, телима (од Генералног секретара ОДКБ-а, Савета колективне безбедности, парламентарне Асамблеје ОДКБ и више координационих тела, као и низа Савета које чине министри иностраних дела чланица ОДКБ, Савети министра одбране, те Комитет секретаријата савета безбедности) и начином приступања – од статуса посматрача до пуноправне чланице са својим правима и обавезама Међутим, иако су економско-политички и војно-безбедносни видови институционалног повезивања евроазијског, постсовјетског простора видљиви и јасни, њихова перспектива – то јест правац раста и динамика даљег продубљивања свих видова повезивања на евоазијском простору - још увек је недовољно изражена, нејасна и магловита. Ту су и актуелни геополитички и спољнополитички проблеми.
Државни преврат и ескалација грађанског рата који је отпочет у Украјини током 2014. године, а потом и санкције које су земље Запада увеле Руској федерацији, не само да успоравају већ у основи доводе у питање и евроазијски пројекат и целокупну руску, фазно усмерену геоекономску стратегију ка ободима копна – пре свега ону окренуту на запад, према Европи, то јест ЕУ, укључујући ту и у њу „неинтегрисане“ делове Балкана. Намера да се релативизује позиција „атлантизоване Европе, тј. ЕУ, успостављањем обострано корисних веза; у другој фази, жеља да помаже еманципација Европе/ЕУ од САД и њено прерастање у посебни пол моћи у мултиполарном свету; у трећој фазии „везивање Европе/ЕУ („Европског великог простора“) за Русију на партнерским економским и геополитичким основама, четврта фаза: Европа/ЕУ у руској интересној сфери и потенцијално формирање Еврорусије као геоекономско-геополитичког–геостратегијског савеза.“ атлантистичким потпиривањем преврата и сукоба у Украјини до даљег је осујећена. Западни, европски део Старог континента је привучен назад, у прекоатлански „чврст стисак“, а везе са Русијом су углавном покидане или ослабљене. Планови о изградњи „геоенергетског трозупца“ као економског предуслова за постепено геополитичко преоријентисање земаља ЕУ до даљег су прекинути. Русија је стављена у делимичну изолацију, док се истовремено покушава вршити јак утицај на руске „западњаке“ са циљем да се ови инструментализују зарад изазивања „обојене револуције“ у самој Москви, која би у будућности са мапе света у потпуности избрисала континенталистичку Русију као геополитичку чињеницу.
Овакво изуђено стање приморало је Русију да своје амбиције о савезништву окрене од Европе на друге делове евроазијског Римланда – ка Кини, Индији, Ирану, па и Турској те да делимично успори динамику евроазијских интеграција у самом „Хартланду“, пре свега веома тактички се односећи према тамошњој кључној централноазијској земљи – Узбекистану. Руско тражење и савезника и савезништава на ободу евроазијског копна надаље отвара бројна питања интересних перспектива ових других, потенцијално савезничких „евроазијстава“ са оријенталног Римланда, као питање везано за степен спремности Русије да им, у извесној мери и на извесне начине, прави уступке. За српску позицију у овом смислу од великог значаја су сложени односи између руског и турског „евроазијства“ које под Ердоганом постепено еволуира од верног регионалног НАТО савезника у све самосталнијег геополитичког играча - у регионалну силу које сагледава простор Балкана као сопствену интересну сферу на коју систематично пројектује своје утицаје.
Са друге стране – инситуционални видови и начини приступања евоатланским структурама, и оним супранационалним политичким (ЕУ) и војно-безбедносним (НАТО) изузетно су сложени, ступњевито разрађени и научно и практично добро познати – од процеса приступања ЕУ у свим његовим фазама (закључење ССП-а, добијање статуса кандидата, усаглашавања поглавља до добијања статуса чланице) до права и обавеза држава чланица у телима ЕУ, као и процес сарадње и приступања североатланском савезу (од „Партнерства за мир“ преко разних нивоа сарадње са нечланицама, до пуноправног чланства у НАТО-у). Но, ни евроатланске интеграције по питању перспективе које пружају у будућности нису без крупних непознаница: светска економска криза до најширих размера је радикализовала унутрашње противуречности ЕУ (у извесној мери и НАТО-а) које су нарасле заједно са њеним „замором од проширења“. Иза свих постојећих проблема ЕУ јасно одсликава две дубоко различите геополитичке концепције од којих је Унија историјски саздавана, а које су, кроз развој ове супранационалне творевине, биле у једном амбивалентном односу – у истовременом ривалству и савезу. „Једну чини, након светских удеса опорављена, средњоевропска геополитичка осовина „телурократске“ Немачке и њених историјских савезника, а другу силе атлантистичке „таласократије“ англосаксонског типа која је створила и, у хладноратовском и постхладноратовском амбијенту, претежно доминирала настанком и развојем ЕУ још од времена ЕЕЗ. Остале земље, од оне најважније – Француске, преко земаља Скандинавије, Медитерана или, пак, оне некадашњег источног лагера, осцилирају у свом претежнијем приклањању једној од ове две опције.“ Ове две концепције, које се потајно надмећу унутар „евроатланских структура“, имају два потпуно различита приступа према Србији и њеној „интеграцији“: немачки „средњовевропљани“ теже да пацификују цео балкански регион (махом на српску штету) и до даљег га држе суштински ван интеграционих процеса, користећи при томе постојећу саобраћајну инфраструктуру и ресурсе, док анлосаксонски алтантисти одржавају висок степен нестабилности над контролисаним балканским простором и поступно га гурају даље у евроинтеграције, све како би тиме повећали нестабилности саме ЕУ над којом такође теже да арбитрирају. У војном погледу, циљ Англоамериканаца је да потпуно вежу све државне структуре на овом простору за НАТО, прво на највишем нивуо које могу да имају нечланице, а потом и да их уведу у пуноправно чланство.
Укупно гледавши, српска позиција у датој геополитичкој консталацији изразито је неповољна: иако јој је историјски и геополитички гледано евроазијска опција неупоредиво ближа, поготово зато што је и она интересно окренута промени по Србију неповољног status quo-a – затечено стање и трасиране перспективе и даље је држе у атлантистичком „геополитичком процепу“, са тенденцијом да на дужи рок буде „прогутана“ и коришћена у унутрашњем надигравању евроатланских савезника. Једино што може да промени овај сцеенарио је озбиљније инволвирање евоазијских континенталиста на простору југоисточне Европе. Но, то захтева њихово политичко, војно, привредно и институционално јачање у наддржавном смислу, као и потпуно геополитичко овладавање „ближим суседством“, тј. постсовјетским „Хартландом“, које је, узимајући у обзир све дате околности, још увек делеко од извесног – мада, додуше, са вишем степеном вероватноће успешног остварења него са неуспехом, али тек на дужи, то јест дугогодишњи рок.
Ивор: vidovdan.org
