Правда

Пише: Жељко Цвијановић Ето прилике за Јелену Милић, Миливоја Бешлина и још неколико мозгова на две воде да закукају како руска пропаганда, ослоњена на два и по сајта и једну радио-станицу, разбија по Србији. Ето разлога да захтевају појачање од бар још три телевизије Н1, а не би згорег било и да авиони у Авиану буду у приравности ако Руси на то дрско одговоре са још пола сајта и једним интервјуом амбасадора Чепурина. Они којима је живот дао да буду мало суптилнији, попут колумнисте Политике, Србе ће још једном да опишу као свет политичких адолесцената, јак на емоцијама и слаб на глави. А, кад би само мало мућнули, били би без дилема, таман као Хрвати. Уосталом, кад су нам ти Руси уопште помогли? Мораћу да их разочарам: не воле Срби ништа више Русе него што су их волели пре 25 година. Али, охрабрени њиховим отпором и новом улогом Русије на сцени, више се у њих надају него онда. Посебно кад им као алтернатива стоје бескрајни понижавајући преговори са ЕУ, за чијег вратара су им још послали Хрвате. И, друго, ко год да је у Србији на власти и каквих год био политичких и других склоности, логика околности је неумољива: формула српске стабилности и развоја може да укључује и многе и различите компоненте, али је само једна од њих константа. Име јој је Русија. Беспослени нека вагају колико је разума а колико осећајности у томе да Срби Русима окрену леђа и као образац своје будућности узму поносне Хрвате, тек питање је друго. Шта ће, наиме, та „експлозија емоција“ показати на изборима за 15 дана и какву ће политику Србија водити после њих? Тачно је да је парламент 2014. остао без евроскептичних странка, али је исто тако тачно да је у српској јавности од тада евроскепсе било више него икад од Тадићеве победе 2008. године. Производ тога, затим динамичних догађаја на међународној сцени и чињенице да је влада од 2014. показала више отпора према западним силама него две претходне и – још важније – што је отворила серију спорних регионалних питања, о којима се раније ћутало, промениће састав парламента. Сцена ће се померити удесно на два начина. Први, напредњаци све мање причају о реформама, док Вучић за саговорнике у тв-дуелима бира перјанице Друге Србије, којима опонира говорећи о нечему што је веома блиско националној политици. Таква напредњачка листа бори се за 125 посланика. Дачић – кога у кампањи дочекују на високом нивоу у Москви и који каже да улазак Србије у ЕУ не може бити на штету односа са Русијом – не може бити испод десет одсто. Други показатељ кретања удесно биће нове странке у парламенту. Известан је Шешељев улазак, и он ће, по свој прилици, бити ближи десет одсто него цензусу. И ту се завршава списак сигурних. На челу владе дакле биће Вучић, коалициони партнер остаје Дачић, Шешељ је шеф опозиције. Наравно, прилике су се промениле за 15 година, променили су се и људи, али ко је пре само неку годину могао да очекује како ће Милошевићева предоктобарска коалиција господарити и владом и опозицијом. Ако се томе дода евроскептична коалиција Двери-ДСС, која је кампањом за сада неизвесним учинила сасвим изгледан улазак у парламент, више од 85 одсто скупштине биће против окретања леђа Русији. Па, кад се још прерачуна да либерални корпус странака ни у најмокријим сновима не може да рачуна на 35 мандата, што ће рећи да ту има места за две листе, а можда и за само једну, масакр петооктобарских снага биће потпун. И то је важна чињеница, која гарантује да политички процес неће ићи уназад, него се наставља. На свој начин такав резултат обезбеђује Томиславу Николићу да догодине на председничким изборима неће моћи да га угрози нико из либералног блока, макар сви стали иза једног кандидата. Истовремено, то значи и да ће ДС и деривати бити принуђени да се отворе према деловима националног блока и подрже њиховог кандидата, али то је друга још далека прича. Елем, друго питање је хоће ли се после избора мењати српска спољна политика. Наравно, за ту процену изјаве Вучића и Дачића у кампањи не треба узимати озбиљно, у кампањама се прича свашта. Тек нешто озбиљније треба узети видљиво Вучићево хлађење од Запада, где нема више старих егзалтација и где су „пријатељи“ постепено постали „партнери“. Много озбиљније би ваљало узети у обзир слабљење међународног утицаја Ангеле Меркел, главног стуба досадашње Вучићеве међународне политике. Због политичког континуитета разумљиво је да он Меркеловој не може окренути леђа, али с њом нема онако чврсто тле какво је имао пре само годину дана, кад је Меркелова могла да му обезбеди миран регион, додуше, на штету Срба. Данас не може да му обезбеди мир чак ни по тој цени, а не може ни себи. Окретање Американцима могуће је, али машина је већ кренула, и то му још од маја прошле године и мрачних догађаја у Македонији не гарантује ништа. Све што данас Србији пакују Хрватска, бошњачке и албанске политичке елите носи америчко ауторство. Централни Балкан кренуо је ка дестабилизацији, и Вучић се нашао пред питањем које је већ било постављено Милошевићу: да ли има довољно ресурса да задовољи насилника, и хоће ли имати довољно унутрашње снаге да то изведе, ако се одлучи за то? Кад би данас питали Вучића о спољној политици нове владе, он би вероватно и волео и рекао да ће бити иста као до сада. Питање је, међутим, да ли је то могуће са ослабљеном Ангелом Меркел и америчком Хрватском у налету против Србије. Наравно, Вучић је јасно опредељен за супротстављање Хрватској, и биће довољна још два-три судара попут оног у царинском рату, па да се иза Колиндине главе помоли једна много већа. Треће, досадашња политика била је могућа и због још једног момента: Србија је до сада уживала подршку ојачане Русије, не морајући да испуњава никакве захтеве Москве, посебно пошто се одупрла увођењу санкција. Путин је, међутим, Николићу прошлог месеца показао да се ствари убрзавају и да је руској незахтевности дошао крај. Још је један занимљив моменат априлских избора: саставом парламента биће у постојећим околностима задовољни и Руси и Амери, сваки на свој начин, без обзира што се избори одржавају мимо воље ових других. Први полажу наде у то што ће огроман део скупштине бити против окретања леђа Русији. Осим тога, они се боре за најизгледнију владу Вучић – Дачић, док им готово цела национална десница служи као средство притиска на власт, што ће рећи да у Србији нису били јачи од Пашићевих времена. Амери се опет кладе на то да ће тај парламент бити много нервознији и много склонији наседању на провокације од претходног и што ће на тај начин имати механизме притиска на Вучића јаче него до сада. Речју, на регионалне провокације, које ће се наставити, Вучић ће имати мање простора да остане уздржан и избегава сукоб него до сада, јер ДС га није гурала у том правцу а Шешељ и евентуално Двери-ДСС хоће, и то са задовољством. Друго, конкуренција у претходном сазиву заснивала се на томе ко је већи политички европљанин, у овом ће се заснивати на питању ко је већи патриота. Наравно, никаквих наглих спољнополитичких заокрета неће бити, посебно ако не буде наглих удараца са јасном геополитичком позадином. Страх од нестабилности и регионалног прокси-конфликта Србију ће држати, ако не уз Русију, а оно близу ње. Исто то држаће је и близу Американцима, с тим што њихови захтеви улазе у фазу кад њихово испуњење неће зависити од политичке воље актера, већ од њихових могућности. Вучићеве могућности за испуњење тих захтева смањиваће се у следећој влади не само због тога што ће имати озбиљну националну опозицију већ и због тога што ће Дачић бити ојачан самим тим што није погинуо, док ће Николића у изборној години бити много више у јавности. На крају, његов укупан резултат зависиће од резултата следеће владе: шта год да буде, оно пре ње неће се бројати. Колико год да у Србији воле да о политикама суде судећи о људима, оне су се редовно више одвијале по налогу процеса и околности него по налогу људских природа. Политички процес одвија се у правцу у коме околности стварају Србији више прилика него икад од 2006. године. Успе ли ослоњена на Русију да политичким стрпљењем и средствима одвраћања спасе сопствену и стабилност региона, упркос гадним намерама које не зависе од ње, Србија ће добити шансу да умири Америку и избори се за онај минимум самосталности, који ће јој омогућити да озбиљно размишља о стварима које државу чине – економији, институцијама, здравству... Елем, то ће бити тема следеће владе. А да та тема није ван памети, нема бољег знака од ове антируске хистерије либерала по Србији. Јер има ли јачег наговештаја о крају њиховог света од болне констатације да Срби воле Русе, и да нема наде да буде другачије? Извор: standard.rs