Правда

Ми не мрзимо Вучића, ми мрзимо његову политику, поручио је недавно бирачима лидер Левице Србије Борко Стефановић, оптужујући при томе „стару” грађанску опозицију како говори да ће радити све исто што и досадашњи премијер, „само стручније, елегантније, спретније…” Тиме као да је усред предизборне кампање поново отворио питање шта се разликује у програму проевропских опозиционих колона и садашње проевропске власти. Јер ни једни ни други Европи не виде алтернативу, сви би наставили бриселске преговоре с Приштином и политику помирења у региону, довршили приватизацију и економске реформе, доводили стране инвеститоре… Али, упркос истој проевропској оријентацији, садашњи лидер ДС-а Бојан Пајтић Вучићеву власт зове његовим „режимом”, за који, опет, тврди да је „најгори у историји”. За то време, његов коалициони партнер Зоран Живковић владавину напредњака по злу пореди само још са временом Слободана Милошевића. Ова опозициона група често говори и о томе да ће наредни избори бити одржани у „референдумској атмосфери”, али не каже да ли ће то бити референдум о Вучићевом програму или о његовој личности. Вреди подсетити да Бојан Пајтић није чак осудио ни склапање Бриселског споразума кад је потписан. Напротив, позивао је на што брже отварање поглавља са ЕУ. А и бивши председник државе и ДС-а Борис Тадић поручио је тада да је тај договор бољи него замрзнути конфликт, жалећи се, додуше, што српска страна није добила више. Преговоре у Бриселу условно је 2013. подржао још један лидер демократа – Драган Ђилас. Истина, он је тада позивао власт и да народу призна да је то „нека врста пораза”, али није објаснио зашто је био спреман да тај „пораз” подели с напредњацима. Косовска и проевропска политика нису једине две тачке у којима нема велике разлике између Вучића и грађанске опозиције. То потврђују и покушаји приватизације „Телекома”. Тадићев режим је то покушао 2011, а они који су то тада жестоко критиковали покушали су то исто 2015. године. И једни и други предомислили су се у вези са продајом кад нису успели да добију суму која би их задовољила. Некадашњи саветник Бориса Тадића, маркетиншки стручњак Небојша Крстић, недавно је Александра Вучића назвао „најбољим настављачем” Тадићеве политике, тврдећи да они нису алтернатива један другом. По томе испада да од 5. октобра 2000. ниједна власт није напустила европски пут, без обзира на то што су главни актери увек водили вербалне ратове. Својевремено је председник СР Југославије Слободан Милошевић као мантру понављао да његови противници „не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије”. Тако је поистовећивао своју судбину са судбином Србије: они који руше њега, руше и његову политику, а самим тим и Србију. После пада, Слободан Милошевић се у Хагу прилично зближио са својим некадашњим десничарским ривалом Војиславом Шешељем и можда се данас ни он не би чудио што су Шешељеви радикали сада ближи његовој спољној полици него Дачићеви социјалисти. Као да је тај Милошевићев спољнополитички курс заправо једино што се нуди као алтернатива проевропској власти и проевропској опозицији. Некадашњи потпредседник ДС-а Борко Стефановић не крије да идеолошку инспирацију за свој покрет црпи у Ципрасовој Сиризи, али се у Манифесту своје Левице чврсто залаже за улазак у ЕУ. Насупрот њему, Војислав Шешељ инсистира да су предстојећи избори бирање између „евроунијата и русофила”. Себе сврстава међу оне који ће земљу приближити Москви, мада се и у проруском табору воде жестоки лични сукоби вођа партија са сличним програмима. Пример је вербални рат Шешеља и ДСС-Двери. По многим истраживањима, у Србији се више од трећине грађана изјашњава против уласка у ЕУ, али две године уназад у Народној скупштини није било ниједне странке која заступа тај курс. Ове године десничари се групишу не би ли прескочили цензус. На то да програми оних који су били на власти у последњих деценију много не одступају указује и професор и аналитичар Владимир Гоати, који додаје да је једино што је битно кредибилитет код бирача, ко ће боље остварити те кључне циљеве. „На таласу тог поверења је Вучић на власти и зато наредни избори подсећају на симултанку СНС-а против других странака на десет шаховских табли. Осим 5. октобра, десила још једна кључна промена, када је 2008. велика и, стручно речено, антисистемска Српска радикална странка, односно њен значајан део, променио оријентацију у демократску, а четири године касније, као СНС, постао део власти. Тиме је нестао некадашњи велики расцеп на српској политичкој сцени, на изразито проевропску и проруску страну”, истиче Гоати за „Политику”. Део опозиције је и онда прихватао основни Милошевићев спољнополитички курс: СРС је провео бомбардовање у влади, а СПО је подржавао владу уочи и на почетку бомбардовања, док Милошевић није избацио Вука Драшковића са положаја шефа дипломатије. „Друга Србија” је и самом Зорану Ђинђићу дуго пребацивала што се 1994. на Палама видео с Радованом Караџићем и тамо с њим „пекао вола”. Указујући на то да „није особеност Србије да се странке које су владале у посткомунистичким земљама источне Европе преоријентишу ка ЕУ”, Гоати напомиње да је једина битна разлика што се то у другим земљама десило раније, а у Србији после 5. октобра. Извор: Политика