Правда

Осовина се пружа од Јужног пола до Северног пола. Она тражи ослонац, заноси се - тачка у којој пролази кроз Земљу осцилује. На делу је више различитих сила: ветрови, океанске струје, осцилације ваздушног притиска и дебаланс у унутрашњости Земље делују са свих страна.

Климатске промене појачавају заношење осе обртања, тврде геофизичари у научном часопису "Science Advanced". У условима глобалног загревања глечери се отапају, што утиче на промену распоређености маса на Земљи, а самим тим избацује нашу планету из равнотеже. Насини научници предвођени Сурендром Адкаријем тврде да се Северни пол тренутно помера ка Европи за 15 центиметара годишње.

Све до 2000. године, Северни пол се померао према Гренланду, око 20 метара за 100 година, што је вероватно била последица леденог доба: отапање огромних ледених маса у Северној Америци изазвало је спуштање нагиба Земљине осе ротације.

Научници верују да су нашли одговор на то питање. Они сматрају да су разлози отапање глечера на Гренланду и на Антарктику и вода која се сакупила на копну.

Услед отапања великих ледених покривача, маса глечера на Антарктику и на Гренланду се смањила, а вода се делимично излила у океане. Од 2003. године прерасподељена је огромна количина воде, што је утицало на заношење Земљине осе окретања ка истоку.

Аутори се приликом изношења овакве тезе позивају на мерења два сателита ГРЕЈС, који круже око Земље на висини од око 300 километара. Они региструју Земљине привлачне силе: места са јачом силом теже убрзавају сонде. Захваљујући сателитима ГРЕЈС и њиховом наследнику ГОУС, научници су направили прецизне мапе Земљине силе теже.

Добијени подаци о променама силе теже после 2003. добро су се уклопили у теорију о померању Северног пола, пишу научници. Поклапање је "потпуно задивљујуће", каже Бернхард Штајбергер из Хелмхолцовог центра у Потсдаму, који, иначе, није учествовао у истраживању.

"То није нешто чега треба да се плашимо", додаје Ђијанли Чен, са Универзитета Тексаса у Остину (САД). Његова мерења су потврдила тезу о померању осовине под утицајем отапања леда.

Премештање пола ка истоку не одвија се, међутим, праволинијски. Ветрови, океанске струје и осцилације ваздушног притиска утичу на то да Земљина осовина непрестано кружи - њени полови се крећу готово кружном путањом пречника око 17 метара.

"Те силе, дакле, имају много снажнији утицај", каже Флоријан Зајц, геодета са Техничког универзитета у Минхену. Међутим, отапање леда очигледно одређује главни смер кружног померања Северног пола: кружећи, осовина се помера према истоку.

Неки други утицаји би, међутим, још више могли да да избаце Земљу из равнотеже. У њеној унутрашњости се премештају џиновски мехурови отопљеног камена, који су, међутим, толико житки, да ће се њихово дејство испољити тек после више хиљада година.

Испод површине Африке и испод Пацифика сеизмичком томографијом откривена су два таква мехура, која су се током милиона година најзад стабилизовала близу екватора. Међутим, у прадавна времена, претпостављају научници, они су потпуно избацили Земљу из равнотеже.

Два пута у протеклих 100 милиона година Земља је до те мере испала из равнотеже да су се континенти затекли у потпуно новим климатским зонама, показују Штајнбергерове симулације. Земља се тада померила у односу на своје полове ротације - стручњаци то називају правим померањем полова.

Пре 320 милиона година, планета се наводно померила за 18 степени. Пре 550 милиона година, управо када су настали виши облици живота, планета се наводно такође померила. Тада се Северна Америка са делеког југа померила према екватору. Извор: Блиц/Шпигл