Они запошљавају и док би други да отпуштају, истина по налогу Светске банке, ММФ, иностраних инвеститора и либералне економије, елем, свих оних који су током петнаест година чинили све за препород Србије и тачно онолико колико социјалисти нису кључна политичка снага Србије. Једине успешне приватизације биле су искључиво оне које су изведене по законима које су писали социјалисти. Радници су тада добијали огромне отпремнине или су задржавали радна места и високе плате.
Те фабрике, срећом, и даље постоје и не само као лидери на српском тржишту него и као највећи извозници.
Да су се социјалисти питали, не би ни било пљачкашке приватизације, масовног отпуштања и затварања привредних гиганата и чуда. Нико од домаћих и међународних експерата још није решио енигму како су те, некада угледне фирме и највећи српски брендови, биле успешне у време социјалистичке привреде, балканских ратова деведесетих и међународних санкција. Није џабе Милошевић говорио да за Запад не представља проблем он, него та мала кочоперна Србија. Зато се с носталгијом сећамо социјалистичких директора, који су своја предузећа доживљавали као своје животно дело. А непрестано су били на стубу срама и подсмеха, као јагњеће бригаде с којекаквим комитетлијама на челу. Чак нису смели ни да краду, не само зато што су се плашили Тита и Милошевића него што је у то „назадно“ време била ужасна срамота красти и поткрадати. После су дошли „модернисти“, који се нису плашили ни Господа Бога, а камоли пролазних политичара.
Можда ће ми неко и замерити што призивам стара добра времена која се у Србију никада вратити неће. А ја само покушавам да сугеришем неуспешнима да се мало позабаве искуствима много успешнијих…
Извор: Курир
