Правда

Извор: Сергеј Баранов Нећу читаоце да замарам дугачким уводима и објашњењима, одмах ћу да дохватим бика за рогове. Чини ми се да главни стратешки циљ Русије у светској политици представљају очување, учвршћивање и ширење своје самобитне цивилизације и њеног геополитичког утицаја којима се обезбеђују услови опстанка и развоја руског народа, али и других народа Русије, јер без њих није гарантован ни опстанак Руса. И тако, према мишљењу врховног команданта, постављени задаци и циљеви руских јединица у Сирији су испуњени. Могуће је да се ради о тактичким циљевима и задацима мада се иза њих промаља и нека стратегија. Упркос паничарским прогнозама, које су пратиле почетак операције, руска армија није претрпела пораз, те Русија није доживела велики губитак. Али такође није доживела ни велику победу, већ се ограничила тактичким успесима и стратешким добијањем времена, вероватно чак и за неколико година. Украјински конфликт се показао замрзнутим и пренетим у фазу позиционог хладног рата и делимичне деескалације – тако може да се каже не само о ситуацији на фронту већ и у руској економији. Русији се после „руског пролећа“ и враћања Крима опет вратила и извесна међународна политичка иницијатива. У кратком периоду руске војне операције на светску политичку сцену коначно се вратио Иран, коме су скинуте санкције. Уместо да после Сирије постане прва жртва војне агресије Запада, он је постао његов условни „партнер“ у блискоисточној и светској игри тако што је уравнотеживао Саудијску Арабију и враћање цена нафте. Због цивилизацијске самодовољности и сопствених интереса, Иран ће водити своју игру у којој неће ни изблиза подржавати Русију. Запад је очигледно своју линију понашања на Блиском истоку заменио еластичнијом и мање ризичном тако што се одрекао напада на Иран и подстицао најагресивније токове сунитског исламизма. Али се није одрекао деобе Сирије под мало другачијим условима и облицима у којима ће се са већом вероватноћом наћи место и за Асада и његову коалицију, као и за Русију. Али („забрањен у Руској Федерацији“) Калифат се није нигде изгубио и наставља да се бави оним чиме се и до сада бавио. Ово су резултати укратко. А шта да се даље ради? Питање вероватно уопште није једноставно. Да покушамо да на њега погледамо са позиција цивилизацијске перспективе и ретроспективе. Због конфликата у вези са Сиријом, Турском и Блиским истоком, који се развијају великом брзином, и уз то конфликта Русије са Западом због поделе Украјине, све чешће се помаља питање најновијег „сукоба цивилизација“, иза кога стоји њихов покушај да се он ликвидира и промени у врло измењеном облику. Крајње негативне тенденције како су деловале, тако настављају да делују и даље. Постепено се оцртавају контуре нове архитектуре света „после Сирије“: један од циљева великог „клинча“ на блиском Истоку – ликвидација и самоликвидација цивилизација и формирање нових конструкта: 1. Уместо сунитске арапске цивилизације: заједница терориста и нафтних рентијера – „постарапског Калифата“ – производа разлагања сунитске арапске цивилизације; 2. На месту Западне Европе: формирање мултикултуралног „постзапада“, који може да се уобличи као додатак Азије и Блиског истока (Х. Кисинџер: Светски поредак), који ће бити насељен мигрантима – производима разлагања арапске цивилизације. Садашња ослабљена Европа – то више није Европа Одисеја и Зигфрида ни Томе Аквинског или Лутера, Декарта или Канта. То је подржављени мултикултурални организам западног типа, који је нама туђ, а његово слабљење у нашим интересима даје нам шансу да опстанемо у хладном рату; 3. Уместо Сирије: серија комадића у којима ће превлађивати „постарапски калифат“ – требало би да се каже да руска операција није за сада отклонила овакав сценарио мада га је успорила; 4. На месту Ирана и шиитског Ирака, ослабљеног ратовима и притиском деморализованог додатка Запада и Азије који се одрекао од свог „фундаментализма“: Иран мирно може да иде истим путем, у првом реду себи; 5. Најзад, полазећи од подударања источноевропског конфликта око Украјине и Сирије, Запад ради на једном од важних циљева – слабљењу Русије, растурању евроазијског простора, који представља последњу брану источноевропске цивилизације и њене замене антиподом – антисистемом – Украјином. Сиријска операција се поклопила са наглим слабљењем рубље, падом прихода од нафте и првим озбиљним тешкоћама у руској економији, који нису утицали на промену унутрашње политике. Али, како видимо, руска операција у Сирији је успорила рад на томе и раширила га у супротном правцу, мада дугорочне тенденције и даље настављају да делују. Међународни аналитичари настављају да говоре о настанку једнополарног света и смањењу утицаја Запада на светске послове, најпре преко смањења геополитичког статуса земаља Европске заједнице не само у блискоисточним и сиријским стварима већ и у европским, украјинским. Тако К. Бритенц у магазину МИП пише о „великој геополитичкој револуцији“ у свом истоименом раду (Велика геополитичка револуција: међурезултати, Международнаја жизњ, No 1, 2015). Ако би се поверовало победничким релацијама, опасни грабљивац, човек Запада, полако се, рекло би се, повлачи у страну са центра геополитичке сцене. Али да ли ми имамо идеолошки пртљаг који би нам омогућио да одредимо и заузмемо место које нам припада у овом чину светске историје? Рат Исламске државе против Сирије, Ирака и других земаља и формирање Калифата показао је сву трулеж глобалне западне цивилизације и њених менталних и социјалних структура које су се угнездиле у друге цивилизацјске ареале, на пример, код нас, у Русији. Да ли је могуће колективно или индивидуално опстати ослањајући се на општеевропску идеологију? Или, рецимо, на евроазијску? Ако оне уопште постоје, а не представљају само постмодернистичке фикције? На шта уопште да се ослањамо? Сиријски конфликт је показао да код већине садашњих Руса и Руса изван граница Русије не постоји поимање својих цивилизацијских интереса, чак ни своје природе. Дошао је тренутак кад би требало да себи објаснимо којој ми то цивилизацији припадамо и какви су нам геополитички ставови? Бекства младих међу терористе – поготово сасвим младих руских девојака и младића, често потпуно одвојених од религије, националног порекла или порекла са исламским ареалима цивилизацјске идеологије – показују потпуну исцрпљеност, непривлачност, бесперспективност „цивилизованог“ западног света за младеж која је „подвргнута утицају“ нечег новог, свежег. И зато затварањем очију, не размишљајући о фаталним последицама своје сарадње са терористима, иако за сада виртуелним, али потпуно реалним, и бекства код њих од „цивилизације“, у њиховим главама је прави кошмар. Педесет девојака врбовано је само у малој Белгији. Али и наша руска цивилизацијска перспектива, сакривена је од младог образованог покољења, баш као што је не види ни наша руска елита. Дешавало се то и у мојој alma mater – на Филозофском факултету Московског државног универзитета М. В. Ломоносов. Карактеристично је да управо филозофске науке концентришу вакуум у погледу на свет, најјасније га изражавају или се, напротив, труде да га рационално освоје, да му дају неко класично објашњење. Да ли су криви факултет, његово наставно особље и администрација? Ако јесу, нису више од свих осталих у нашој држави и друштву. Једноставно се у неким тачкама јасно осећа оно што је сакупљано последњих 30 година – сложеност да се схвате и прихвате кризе у вези са погледима на свет, са очувањем сопственог „ја“. Цивилизацијски вакуум, одбијање од сопственог цивилизацијског идентитета, наравно, представља и последицу специјалне политике вестернизације и подлокавања сопствених основа; и уз то последицу совјетских плитких идеологема, усмерених против хришћанства и словенства. Садашње институције за образовање и васпитање, чак и оне најквалитетније, једноставно немају снаге да то превазиђу. Процеси глобализације унутар Русије се настављају, али под глобализацијом би требало да се подразумева, како то видимо на примеру спољнополитичких догађаја, не само вестернизација већ још више уништавање цивилизацијских облика супротних Западу, међу којима је и наш. Схема „личност – цивилизација – стратегија Русије“ у масовној свести Руса није јасна, те тим пре ми не можемо да је понудимо другим народима и државама. Русија није иницијатор цивилизацијских конфликта, али она не може а да не учествује у њима, из саме чињенице своје цивилизацијске специфичности, као и сваки становник руског света. Шта је цивилизација? То није религија, није ни вредност, ни култура. То је стабилан дуговремени тип човека, његове личносне, социјалне и физичке организације. Материјални артефакти, достигнућа, производи културе као и њихови аналози такозване духовне културе секундарни су ако се упореде са њиховим творцем, људским типом, и у цивилизацији се сматрају за главне само код западних фетишиста. У нашим земаљским пословима ми би требало да се ослањамо на наш стабилан људски тип. А религија, православље? То ће бити природно питање. Највише испољавање цивилизацијског типа представља религија, однос према трансцендентном, али она не замењује земаљског човека, већ га ставља испод себе. У нашој цивилизации однос према трансцендентном је вера у тројединог Бога. Православље је пут спасења, а не формирања земаљске природе човечанства, његових типова. Религија, наравно, јако мења тип човека под условом да долази на смену претходној, али тип остаје стабилан „земни“ лик, засићен „небеском садржином“, а код неких људи, на пример, хришћанских праведника и испосника, долази и до потпуне промене земне природе. Већина ипак остаје у оквирима земног људског типа, једне варијанте људског рода. Да ли ми представљамо своју посебну варијанту човека и можемо ли да је очувамо? То питање је данас опет постало актуелно. Наша цивилизација може да се одреди као источноевропска или словенска, према имену основне мада не и једине породице језика њених носилаца. То су носиоци два најбитнија маркера типа човека: језички сатем у Европи и преовлађивање наследства по мушкој линији хаплогрупе R1A1 (генетска ознака сродства). Осим источних Европљана, ту ознаку у свету имају Иранци и Индуси индоевропског порекла, али су се њихови преци одвојили од предака источних Европљана врло рано и припадају различитим цивилизацијама, иранско-шиитској, индуској. Постојање словенске цивилизације признају и западни аутори који пишу на тему цивилизације (на пример, Мадан Лал Гол са универзитета Западне Флориде. Бројност наше цивилизације је 260 милиона, према његовом мишљењу, али у ствари није испод 350 милиона). Такво гледиште он и други аутори приписују и „класицима“ Хантингтону и Тојнбију мада су они словенску цивилизацију називали и руском или православном. Руски свет представља најсамосталнији тип источноевропског човека који се очувао у најстаријем облику мада су у њему присутни и западнословенски и балкански центар кристализације. Наведени центри, без обзира на древну културну традицију, велики број културних достигнућа који су сливени са словенским језицима конкретно као и са ћирило-методијевском традицијом и традицијом источне цркве, не поседују такву политичку, социјалну и културну самосталност и самим тим оригиналност, као руски свет, и на њих је врло јако утицала западна цивилизација. Русија је била та која је формирала и проширила на Источну Европу и на друге регионе у свету (на пример Кину и Индокину) оргиналне алатернативе Запада – социјалистичку или комунистичку цивилизацију. Међутим, због свог безбожног карактера, лишен оностраног ослонца, социјализам није постао – уосталом, није могао да постане – дуговечан облик цивилизације. Али свет у нама још увек види творце, носиоце и мисионаре сопствене оригиналне цивилизације. Да ли би ми требало да је натурамо неком другом? Тешко. Али да се њена сфера утицаја и њене полуге у свету штите, то би – очигледно је – требало да се ради. Нама предстоји борба на светској арени за очување источноевропске и словенске цивилизације и њеног православног ослонца, без кога наш тип човека неће преживети и биће збрисан у глобалној и последњој постзападној цивилизацији. Локално наша цивилизација не може, као једно острво, да опстане попут Абориџина, Амазоније или исконски малобројних народа Севера, те зато мора да се бори за проширење и уједињење свог цивилизацијског простора као и за контролу оних светских цивилизацијских раскршћа на којима долази до експанзије конкуренције. Тако се у сфери геополитичких интереса Русије као лидера своје цивилизације налази не само територија те цивилизације, конкретно, читава Украјина, чак и читава Источна Европа све до предграђа Истамбула и границе са Грчком већ и још удаљенија раскршћа цивилизацијских битки. Управо би као најбитније раскршће и „ринг цивилизација“ требало да се посматрају Сирија и цео Блиски исток. Тако се на њих гледало и у совјетско време када су цивилизацијски интереси били главни у геополитици. Са „острвске тачке“ гледишта Русије као „острва“ – која је настала 90-тих година као цивилизацијска идеологија нових руских кругова, с гледишта „моја колиба је крајња“, операција у Сирији изгледа као бесмислена опасна авантура. Тако је у очима либерала друге половине19. века почетком 20. века изгледало и „источно питање“ о освајању мореуза и враћању Константинопоља. Или питање Порт Артура или Источне кинеске железнице. Међутим, то су била питања практичне геополитике. Русија никад није била – уосталом, није ни могла да буде – „острво“ у непријатељском мору које је упорно врило; она је део светског континента, део цивилизационог копна. Утицај те „нове“ идеологије, у којој се запетљало много Руса, тако је велики да јој је чак и такав ултранационални патриота какав је Игор Стрелков прогнозирао страшну пропаст. Али ништа се страшно није догодило, господо, не бојте се, операција ће брзо бити готова, или настављена, ко зна шта они горе мисле. За сада свакако неће доћи до новог Авганистана. Осим Авганистана, који за нас и даље остаје важан прстен, у раскршћа цивилизације спадају суседи Сирије – Курдистан и близак му Персијски залив, а унутар Русије Дагестан; у најближем иностранству Таџикистан, Киргизија, Јерменија. У Источној Европи – у цивилизационом ареалу наше цивилизације су раскршћа прстенови: Молдавија са ПМР и Одеска област, Србија са Косовом, Македонија, Албанија. Већину тих тачака Русија ће морати да штити између осталог и војно – уопште се не треба чудити томе. Како би се вратио или бар сачувао утицај у источноевропском ареалу, Русија ће наочиглед Западу морати да направи политички скок на Балкан преко Одеске области Украјине, која ће до тада вероватно већ постати бивша, али и у Молдавију. А Македонију и Србију Русија ће вероватно морати да решава са режимима Бугарске и Румуније. Али то је већ будућност, мада може бити и брза. Источноевропска цивилизација одавно је прерасла словенске оквире мада већину њених носилаца и даље чине Словени, тако да се словенска асимилација суседних народа наставља. Ипак је правилније говорити о феномену који је много шири од логике словенског сродства, те треба да се прошири на сферу социјалне и културне организације, како је то тачно констатовао Константин Леонтјев. Тешко да се она може назвати „византијска“ (Византије одавно нема), али елементи византизма, духовни и геополитички, у њој и даље постоје. После Византије остао је и регион Источног Средоземља, у коме су у фази латентног конфликта измешани политички субјекти представници различитих цивилизација. Где иде Русија у својој спољнополитичкој стратегији? Баш ширина руских цивилизацијских интереса одређује специјалне геополитичке интересе на југу, све до Сирије. „Средишни свет“ азијско-европског континента (по Ламанском) је у геополитици заинтересован за јужни правац као најреалнији. Западни правац је потпуно затворен од Запада и његових сателита, источни се завршава границама на Тихом океану и пред растућу Кину поставља се задатак да се они задрже, и он може да се назове и тешким задатком – максимумом. И север би требало да се чува и осваја, али он је већ унутар руских граница. Али Југ пред Русијом отвара велике могућности, које су делимично растурене и пропуштене, а делимично се игноришу из објективних и субјективних разлога. То је пре свега зона Дунава, Карпати, Балкан, Заливи и Егејско море. Кључ за све те процесе представља што брже враћање целе Новорусије са излазом на ушће Дунава, са доцнијим деловањем на Бугарску, Румунију, Србију, Црну Гору, Македонију, Кипар, Либан. Кавказ представља сложен правац, неће бити великих успеха, али и тамо ће Русија вратити своје позиције из совјетског времена тако што ће блокирати покушаје да се отвори такозвани Други пут свиле. Сада, хтели не хтели, сва та питања су пред Русијом, мада можда и нису од првостепене важности. Кратковидост политике и оних који за њу одговарају не дозвољава им да их виде и дају им важност. Кратковидост, још јача, је код оних који критикују Путина због мешања у сиријске послове, али притом игноришу чињеницу да је Русија одавно увучена у њих. Пре неколико година та иста кратковидост је била усмерена према Украјини, и ништа није успела да види. Зато сада за леђима руског Крима светлуца украјинско питање и његово врели наставак у Донбасу. Пошто је 2014. враћен Крим, Русија се вратила у центар Црног мора. Пре тога серијом пораза у украјинском питању Русија је одгурнута у североисточни угао Црног мора и није могла ни да помишља о јакој јужној балканској и босфорској политици, о Блиском Истоку. Сада се, то видимо, ситуација променила – Русија је чврсто на Црном мору. Геополитичка вага или полуга иде кроз Русију преко истока Украјине, Крима и Турске до Сирије. Центар јој је изнад Турске, која контролише и окива наше поступке. Турска представља камен спотицања, али је у читавој јужној политици за Русију истовремено и стабилизациони елемент. Судар са Турском је био неизбежан, и до њега би дошло колико год да то за нас није било пожељно. Међутим, Турска ће морати да рачуна на источноевропске интересе, уколико је не увуку у туђу игру. Последњи поступци Турске су јадни покушаји да уђе на територију Сирије непосредно са својим јединицама како би се стигло „на деобу“, сценарио који је због Русије промењен ко зна који пут. У свету нема баш много места која представљају цивилизациона раскршћа – потенцијално и реално конфликтних скупова народа и етнорелигијских група различите цивилизационе припадности. Осим Блиског истока, то су Балкан, Кавказ, Авганистан. Али Сирија – центар Блиског истока – највероватније је да међу њима води. Курди су полунезнабошци (индоевропљани – кавкасци), Јермени су хришћани (индоевропљани и кавкасци), Алавити, Арапи сунити, Турци сунити, шиити, у којима су различите цивилизационе традиције. Поред је и Израел са блискоисточно-западно-источноевропским цивилизацијским мозаиком. Историја Сирије у је дубокој старини – синтеза индоевропљана, западних и источних, и семита; она је јелинистички синкретизам запада и Блиског истока, различитих праваца хришћанства и синкретичких култова, гностицизма, затим симбиоза хришћанства и ислама, ратова Арапа и крсташа, борбе турских предака и Арапа, и најзад у прошлом веку Запада, Јевреја и Арапа, источноевропских снага Варшавског блока. Специфичност Сирије је управо у најфинијем преплитању цивилизацијских облика и њихове супротстављености полазним варијантама одређеног народа (Сиријци – Арапи) или у конкуренцији различитих грана једног истог почетног људског типа (као по правилу – блискоисточног), израженог у конкуренцији грана ислама, ислама и хришћанства, јудаизма и ислама (од почетка један семитски блискоисточни тип човека, који се распао на непријатељске гране). Разноликост цивилизацијских облика и токова Сирије и са њом нераскидиво повезаног Блиског истока тешко је да се могу саставити у један новински чланак. У савременом свету се рачуна на девет (Хантингтон) до 12 (Тојнби) цивилизација. Ја бих почео од петнаестак, узимајући у обзир разноликости исламских цивилизација. Цивилизације су жив историјски процес, оне се пресецају, гутају и једна другу и регионалне делове других цивилизација. У Сирији и суседним земљама које су увучене у конфликт с њом непосредно преко својих централних геополитичких снага су представљене четири цивилизације: 1. Западна (Израел, савезници ЕУ и САД, Грчка, Кипар); 2. Турско-исламска (скуп монголско-татарских народа из средњег века, међу којима су и Турци); 3. Арапско-сунитска (поново недавно оформљена коалиција арапских земаља и Ирак, иранско-шиитска (Иран, Ирак), источноевропска цивилизација (руска и суседних словенских народа) непосредно немају представнике – привремени војни контингент и базе у Латакији се не рачунају. Сиријски сценарио нечим подсећа на сценарио ликвидације Југославије 90-тих година 20. века, која је, баш као и Сирија, представљала цивилизацијску раскрсницу само у Европи. Разлика сиријског конфликта у односу на тај је у великом улогу у игри, жестини у ратовању и, најважније, у укључивању страних цивилизацијских геополитичких субјеката – Русије и Ирана – који су предухитрили фазу југословенског конфликта, у коме су се сви бацили на једног – Србију – и, уз подршку авијације и ракета, приморали је да се преда. Али то не значи да је та фаза сада искључена. Прекомерна ескалација у сразмерама трећег светског рата није у плановима Запада, јер конфликт, према мишљењу његових стратега, требало би да буде такав да се њим може управљати како би се постигли циљеви јачања утицаја САД и Запада заједно на Блиском истоку у њиховом притиску на арапско-сунитску цивилизацију. Нека Русија и Иран, у случају хиперескалације конфликта, са великом вероватноћом и изгубе у Сирији (вероватно је зато Путин и извео контингент), али победи ли Запад, у блискоисточном рату ће, врло вероватно, циљ бити Израел, пре свега, за Иран, а затим Арапи сунити? Очигледно да амерички стратези арапског пролећа нису због тога све и започели. Нису узалуд предали Ирак шиитима. Главни конфликт у Сирији се прави у правцу шиити – сунити и представља одјек конфликта иранског и арапског света, као и иранског и турског. Сирија је земља у којој су сунити одлучили да се реванширају, јер је то и било очекивано, а руски експерти за источне земље су га и предвидели. Реванш се претворио у свети цивилизацијски рат – џихад против неверника (алавита). У време власти Хафиза и Башара ал Асада Сирија је дуго била под влашћу алавита. Регион Латакија – Тартус представља традиционалну базу Алавита. Њима припада породица Асад, која их је учинила привилегованом владајућом мањином са 12 одсто становништва Сирије. Мањине са статусом блиским статусу алавита постоје и у суседним земљама: Турској (алавити, алевити, Курди), Либану (Друзи, исмаилити). За власти клана Асад долазило је до зближавања алавита са шиитима, што је конкретно укључило и то да су 1973. године шиити признали алавите. Истовремено је Асад старији гушио незадовољство сунита. А ко су алавити? Њихов поглед на свет за странце представља мрачан феномен. Алавити представљају деобени слој између Арапа сунита и Турака сунита, који је оријентисан према шиитима и Ирану. Историја алавита укључује и супротстављање не само њима већ и другима. Алавитизам је врло сложен феномен који се односи на поглед на свет и цивилизацију уопште и који истовремено представља неортодоксну шиитску грану блиску сектантима, која има неке тачке блиске хришћанству, а односе се на обреде и веронауку. Али у стварности, по духу, алавитизам је гностичка религија, туђа хришћанству, која има везе са еманацијама „владике овог света“. Рат у Сирији и Ираку представља рат цивилизацијских мањина Блиског истока против сунита. Режим Асада старијег имао је и социјалистичке црте, позајмљене од СССР. За Русе, који су себе видели као цивилизовано копно, компликовано је да схвате менталитет цивилизацијски измешаних (не својом вољом, већ насилно) околности, мањину, острвца која се, без обзира на начин, хватају како год могу, само да би преживели. Специјалну улогу у разумевању сиријског рата игра хришћанско питање у Сирији. Кратко ћу се зауставити на његовом историјско-цивилизацијском значењу. Сирија је до 7. века била део православног света, у њој је сачувана једна од најстаријих помесних православних Цркава. Против хришћанства је у Сирији вођен вишевековни рат до истребљења или у најбољем случају до њиховог протеривања. Али Сирија је преживела и сачувала се не само као духовна већ и као заједница рода. До рата у Сирији хришћани различитих конфесија су чинили 12 одсто становништва. У Сирији је добро представљен и католицизам. Ликвидација хришћанства на Блиском истоку представља чињеницу сиријског рата као и Арапског пролећа уопште. Запад је баш хришћане, посредством ИД, заједно са још неким групама, осудио на ликвидацију. То право историјско црно дело хоће да заврше снаге арапске коалиције – Турска и Саудијска Арабија – тако што ће се непосредно умешати у ток сиријског конфликта. А Блиски исток је колевка хришћанства. Она носи блискоисточне цивилизацијске црте, црте блискоисточног човека, који је достигао Божанску дубину. Управо ране блискоисточне особености грађе личности дозвољавају да се схвате особености вере у Христа, које су савременом човеку, са регулисаним изопаченим рационализмом, тешко доступне, али су оне још потенцијално отворене за источноевропског обичног „као од мајке рођеног“ човека, васпитаног по старинским хришћанским нормама. После завршетка преформатирања Блиског истока тамо ће остати само радикални исламизам и радикални ционистичко-јудејски Израел. Уколико говоримо о истоку Средоземља, последњи ослонци хришћанства на југу су – сад већ само делимично – Италија и Грчка, са њиховим озакоњеним геј-браковима. На шта мислим кад кажем „блискоисточна традиција“. Ради се о приоритету вере над разумом, над западном рационалистичком традицијом, која се налази у основи вере у Бога и одбацивања рационалистичког и индивидуалистичког позиционирања личности. То је основ не само блискоисточне аврамистичке традиције уопште, већ пре свега хришћанске. Њена улога у православљу је већа него у западној црквеној традицији. Посредством православља руске људе, еталонизиране источне Европљане, вернике, и не само њих, вера чини ближим неким блискоисточним типовима човека, али само у аспекту највишег схватања света. Први и, наравно, главни утицај Блиског истока на Цркву био је библијски, старозаветни и новозаветни, кроз апостоле. Али се утицај на православље са истока није прекидао деловањем црквених отаца. И ево, данас се фактички ради о ликвидацији последњих реликта тог блискоисточног типа хришћана, међу којима су многи до рата живели у Сирији. На Блиском истоку долази до искорењивања хришћанске аврамовске традиције и њене замене вехабистичким исламом и јудаизмом. Да ли може да се говори о „дијалогу цивилизација“ кад се дешава нешто тако? Оно што се дешава са хришћанима у Сирији може да буде предсказивач догађаја у другим регионима, па чак и светске катастрофе хришћанства. За лидере Запада хришћанство је престало да буде приоритетна база цивилизације, оно се користи као ситан новац; терористи то осећају, оно је доста важан њихов духовни непријатељ који показује да исламизам није једина духовна алтернатива глобализацији и Западу. Управо преко Сирије у православље је долазио утицај блискоисточне цивилизацијске традиције у њеном једино вредном хришћанском оваплоћењу. Вреди да се сетимо оног што је о улози Сирије рекао класик цивилизацијског начина мишљења А. Д. Тојнби: „Хришћанство и ислам су се појавили као алтернативни одговор сиријског света на грчко-римски упад; хришћанство као ненасилни одговор, ислам, напротив, као насилни“. Без обзира на разноликост конфликтних ситуација, суштина цивилизацијских ратова у Сирији и суседним државама увек је била у истом: блискоисточне цивилизације, било да су то Арапи сунити, или пре тога јевреји-јудеји, сударале су се са Западом. Притом су на страни Блиског истока биле цивилизације које су алтернатива западу: тјурска, иранска, источноевропска (наша), али Арапи сунити их прихватају као да они себе сматрају лидерима региона, као непожељне конкуренте споља које треба уклонити не само са блискоисточне арене већ шире, са арене исламског света. Такав је циљ обновљеног исламског блока на челу са Саудијском Арабијом. Источноевропски цивилизацијски блок је после рушења СССР одавно био престао да буде заштитник Арапа, а данас, заједно а Сиријом нестаје и сам објекат за претендовање на такву улогу – световна арапска држава. Редослед послова се очигледно променио. Данас ми у Сирији штитимо Источну Европу и у извесној мери Европу уопште – мада то и није у нашим интересима, нама је потребно слабљење загрљаја ЕУ – што се најпре запажа на примеру хришћана. Уколико се прогнани сиријски хришћани врате у своје заједнице, претња Европе ће се удаљити. Ипак, ради дугорочне стратегије земље попут Русије то није довољно. Пред нама је ланац револуционарних амбивалентних догађаја последњих година: Арапско пролеће и његово привремено обустављање у Сирији уз помоћ Руске Федерације 2013.године подстакли су Америку на мајданску агресију у Украјини, која је опет изазвала Руско пролеће у Новорусији. А наше пролеће је, са своје стране, изазвало јачање притиска и формирање Калифата у Сирији и Ираку 2015. године као одговор на мешање Русије и Ирана, на које је одговорено образовањем арапске сунитске коалиције и Турске, формирање америчких транспацифичког и трансатлантског блока. Видимо како се шири гигантска спирала догађаја који од Русије, од свих Руса, са једне стране, захтевају одлучне поступке, који, са друге, морају да буду истовремено врло пажљиво осмишљени. Уствари, главни циљ учествовања Русије у сиријском рату је у томе да се обесмисли подмукли план Запада о контроли Блиског истока како би он био успорен на неодређено време, тако што ће се онемогућити освајање сиријског међуцивилизационог комадића земље и даљи напади на Средњу Азију и Кавказ. Циљ врло амбициозан и поштен. Али колико је он реалан и колико одговара нашим националним интересима? Да ли ћемо успети да га испунимо? Чак и уколико успемо ма у којој мери, он не може за нас да буде „самоциљ“: Русија мора да гледа даље, много даље од уских и стереотипних прилаза. Таква је наша улога у овом свету. Узгредни послови су: (1) Борба против тероризма ИД, који прети непосредно и Русији; (2) Циљ да се редослед догађаја пребаци са украјинског питања на улогу главног борца против терора, која нама више одговара; (3) Учествовање у деоби Сирије, до које је де факто већ дошло, али да се сачува статус кво руског присуства у Латакији и Тартусу тако што би се у западном делу Сирије формирале државе алавита, шиита и хришћана. Ова последња варијанта представља „крунску“, и фактички се већ догодила. Сирија постоји углавном тамо. Али још није чињеница да ће она постати и међународно-правни акт. НАТО, Турска и сунити ће се већ сада, супротно том плану, трудити да „сачувају Сирију“ као, кажу, целовиту државу за себе. Борба са терористичком државом не сме да се посматра као кључни циљ из низа разлога. ИД је, како смо горе показали, не само субјекат већ привремени механизам у међуцивилизацијској игри Запада и лидера Арапа сунита. Борећи се са последицом, ми не додирујемо узрок. Тако је било у Авганистану у рату против душмана. Вероватно ће Асад бити принуђен да оде, а њега ће заменити можда потпуно другачији људи, који ће се потпуно другачије односити и према Русији и САД. Није искључено – биће замењен опет алавитом, какви су били и досадашњи владари. Русија – за Русију, али мора се преживети. О чему размишљају лидери те источне секте? Ко зна шта ће им рећи њихови пророци? Можда ће Русија после славних ратова и победа бити принуђена да из сиријско-средоземног позоришта оде празних руку, као што је било 70-тих година 20. века? Да ли вреди због жеља шиита кварити односе са светом Арапа сунита, који код руских и евроазијских муслимана уосталом представљају већину, а међу њиховим имамима већина је под утицајем салафизма. Да, Иранци представљају рођаке Словена, али врло далеке рођаке. Да, ми имамо и заједничке континенталне геополитичке интересе. Али да ли су нам шиити, а тим пре блискоисточни алавити, цивилизацијски толико блиски да се због тога улази у рискантну игру? Неки руски муслимански кругови, вероватно огледајући се, врло негативно оцењују Асадов режим. У најбољем случају, ми можемо да рачунамо на комадић остатака Сирије са војним базама и задржавање експанзије Запада и његовог рушилачког оружја даље на Истоку – ка Ирану, Кавказу, постсовјетским просторима. Одуговлачимо, добијамо на времену које је изгубљено 90-тих година 20. века. Опасна игра са туђим цивилизацијама може да траје дуго, али ће бити добитна само уколико се активира у Источној Европи. Сиријско питање као део блискоисточног чвора тесно је повезано са неколико стратешких питања: • Духовно византијско наслеђе Русије и заштита православља и хришћанства на Блиском истоку; • Црно море, Босфор, Балканско полуострво – подршка словенској цивилизацији и доминација Русије у словенском свету, пре свега преко Балкана и јужних Словена, Срба, Црногораца, Бугара; • Кавкаско питање, утицај Русије на Кавказу и Закавказју, Каспију; • Утицај на исламске народе у Азији, међу њима у Евроазији и унутар Русије, чак и унутар мегалополиса (исламско питање ипак постоји и у руским градовима). Да мало фантазирамо о томе шта желимо. Главни правац Русије – од Руског пролећа у Новорусији према Источноевропском пролећу, формирању свог дела Источне Европе, њеном југоисточном делу који се наслања на Балкан. Тако ћемо обухватити најширу осу Евроазије уз њено дотицање Запада у транзитним прелазним зонама, пробићемо коридор у санитарној зони атлантизма, и можемо да рачунамо на стабилне успехе на Блиском истоку. Кад прођу векови, поклапање војно-политичког, глобално-економског, цивилизационог и религијског смисла ће нас вратити у позицију наследника Другог Рима, не крсташа као што су САД, већ баш бранилаца и ослободилаца империје. Сирија је део некадашње Византије. Све док постоји присуство трагова хришћанске цивилизације у Сирији, остаје шанса да опстане стабилност традиционалних цивилизација. Као наследнике ратоборне Византије, виде нас и идејни лидери „калифата“. Ако се прати логика наше источноевропске цивилизације, циљ Русије у 21. веку може да буде формирање традиционалистичке православне империје блоковског типа на три територијално повезане позорнице: источноевропској, евроазијској и источносредоземној. Источна Европа или њен део биће принуђена да се одвоји од цивилизацијски мутирајуће Европске уније, која источним Европљанима поставља претешке услове. Прогнозирана зависност Западне Европе, која се исламизира од арапског Блиског истока и глобалистичког правца САД, доприносиће, ради одржања, прелазу дела Источне Европе према савезу са Русијом. То могу да буду Србија, Мађарска, Словачка, Румунија, Молдавија. У састав трећег, средоземног, дела источноевропске империје могу да уђу Грчка, Кипар, Црна Гора, Македонија, Бугарска, Сирија и Либан. Средоземни савез ће одиграти улогу леђа источноевропске империје од претњи са југа, за прва два дела источноевропског света, и улогу гаранта отворености трансевроазијских путева из Кине у Европу. Главне карактеристике те империје ће бити православно хришћанство и избалансирани социјалистички елементи државног уређења. Уређење империје може да буде самодржавно или цезаристичко. При њеном стварању улог треба да се стави на ограничене заједнице у облику енклава и државне институције које зависе од метрополе, а не на националне државе, склоне издаји и бежању у друге блокове. 1. После извођења својих снага у Сирији Русија би требало да настави, па чак и да активизује политику у Сирији другим средствима како не би дозволила, као што се то већ много пута у историји дешавало, да се жар хвата руским рукама, односно понављањем сличних или неколико других војних операција. 2. Сиријски конфликт је потврдио непостојање сопствене конструктивне улоге Европе, као и одговорне политике Запада уопште, који је рачунао на своје крајње терористе и цивилизацијске непријатеље. Европска унија уопште се није показала као конструктивна снага на Блиском истоку. Надати се у пријатељски однос Европе према источним Словенима и источним Европљанима уопште се не може, и неопходно је да се делује не рачунајући на њихово партнерство, већ на даљу деградацију и „минијатуризацију Европе“, као и дехристијанизацију, са чиме ми никако не можемо да се сложимо, баш као ни са дехристијанизацијом Блиског истока и Средоземља. 3. Пошто смо се искључили из Сирије, неопходно је да се активизује политика на украјинском, подунавском и балканском подручју, уз покушаје да се формира своја друга Европа, која ће се ослањати на Русију. Вероватан правац је Југоисточна Европа и јужни део Централне Европе. 4. Почињање рада на формирању идеологије и програму за источноевропску и средоземноморску империју. Извор: Фонд стратешке културе/Русская народная линия