Правда

Да ли ће девет дана пред парламентарне изборе у Србији, политички лидери схватити узнемиравајућу порука са југа? Такво спровођење демократије, када се уместо гласачких листића користи камење, најчешће не завршава добро ни по грађане, ни по државу. Што је више гласача, без обзира за кога гласају, то је коначни избор грађана легитимнији, а самим тим опада и могућност дестабилизације, односно македонизације Србије. Представници власти упозоравају да такозваним страним центрима моћи не одговара Србија са јаким лидером и владом са великом парламентарном подршком, али и из опозиције стижу позиви за већу излазност. Али већа излазност највише одговара грађанима Србије, макар им се на главу већ попели и власт и опозиција. Наиме, ко може донети бољу одлуку о будућности од њих самих? Наравно да слобода избора подразумева и неизлазак на изборе, али заиста одлучују само они које не мрзи да дођу до бирачког места и одвоје који минут за макар делић утицаја на велику политику. Има индиција да Сједињене Америчке Државе, први пут после 2000. године, када је Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића, показују веће интересовање за изборе у Србији. У пројекат рушења Милошевића уложили су десетине милиона долара. Део тог новца отишао је у мотивисање бирача да гласају, такозвану get out the vote кампању. Сада је реч о далеко мањим бројевима, али свеједно остаје питање шта је мотивисало америчку владу да поново почне да издваја доларе за подстицање и праћење актуелног изборног просеца у Србији. Хитан конкурс за доделу средстава невладиним организацијама и медијима расписан је почетком фебруара, непосредно након доласка новог америчког амбасадора Кајла Скота у Београд. Америчка агенција за међународни развој (Усаид) доделила је 450.000 долара Центру за истраживање, транспарентност и демократију (ЦРТА), чија ће обавеза бити да обавести грађане о изборима, о кандидатима за које могу да гласају, као и да након избора прати судбину изборних обећања и објављује их на Истиномеру. У убрзаној процедури, одлука је донета за 50 уместо за уобичајених 150 дана. Посматрачка мисија Грађани на стражи, којом руководи добила је поменутих 450.000 долара. Њен посао је и да информише грађане о квалитету и демократичности изборног процеса и дешавања током кампање. У опису њихових радних задатака стоји још и да обезбеде брзу реакцију на кршења изборних процедура и процеса у локалним срединама широм Србије. Али тешко је да ће се икада поновити излазност као када се одлучивало о судбини режима Слободана Милошевића. Тада је, према подацима Цесида, у централној Србији изашло чак 4,9 милиона гласача, што чини око 72 одсто бирачког тела. Када се гледају Србија и Косово, наравно. Тако је закључено да је у централној Србији на биралишта изашло невероватних 85 одсто бирача, док је број гласова са Косова и тада и на каснијим изборима, увек био предмет спорова. Тог 24. септембра, пре 16 година, заиста да готово нисмо никога познавали ко није изашао на изборе. Војислав Коштуница добио је 2,47 милиона гласова, а Слободан Милошевић – 1,82 милиона гласова. Великом излазношћу, тада је преломљена једна узбудљива историјска епоха у Србији и можда је управо захваљујући таквом одзиву грађана, трансфер власти протекао без оружаног отпора Милошевића и његових људи. Али, ако Америка и Џорџ Сорош убризгавају знатна средства у невладине организације које треба да прате изборе и када се такав ангажман повезује са интересима да би се слаб лидер с јаком опозицијом и више странака у парламенту лакше сломио па би, се, евентуално, солидарисао са захтевима ЕУ да се ослободи Надежда Савченко, или уведу санкције Русији – то не значи да већа излазност не одговара и грађанима Србије. Великом излазношћу се, заправо, потврђује одлучност грађана да потврде или негирају одређену политику. Међутим, да политичке и законске манипулације са излазношћу могу створити институционалну кризу, показују неуспели председнички избори у Србији на јесен 2002. године. Тако је 29. септембра 2002. године, на председничким изборима гласало 3,6 милиона бирача, односно 55,5 одсто бирачког тела. Коштуница је освојио 1,1 милион, Лабус 995.200 гласова, а Шешељ 845.308. гласова. Била је то Пирова победа Коштунице, с обзиром на то да ниједан од кандидата није освојио законски предвиђену натполовичну већину уписаних бирача. Децембра 2002. године, на још једним председничким изборима, изашло је 2,94 милиона, или 45 одсто бирача. Коштуница је опет освојио највише, 1,7 милиона. За Шешеља је гласало милион људи, али је институционална криза само продубљена.   Коштуница је одлучио да се повуче из узалудних председничких кампања, Шешељ је одлучио да оде у Хаг, премијер Зоран Ђинђић је убијен, а Србија је добила за в. д. шефа државе Наташу Мићић. Недавно преминули истакнути интелектуалац Небојша Попов је био у праву када је као узроке институционалне кризе која је уследила по паду Милошевића, означио пропале председничке изборе и избацивања ДСС-а из парламента, чиме је скупштина изгубила знатан део изабраних представника грађана.  У јесен 2003. године, пропадају још једни председнички избори, на којима је изашло 2,5 милиона гласача, или њих 38,8 одсто. Тадашњи представник радикала у земљи, Томислав Николић, освојио је 1,16 милиона гласова, а Драгољуб Мићуновић 893.906 гласова. Тек променом закона, по именовању Коштунице за премијера, председнички избори и гласање добијају смисао, чиме се стварају услови да у фотељу на Андрићевом венцу седне – Борис Тадић. Да Коштуница није променио закон по ком се исход избора признаје само ако гласа више од половине уписаних бирача, Србија ни тада не би добила председника. Отклоњена је опасност од нове кризе институција, Србија је ушла у стабилнију фазу, без фрустрација које су се испољавале ранијим жестоким сукобима у ДОС-у.  Наиме, тог 13. јуна 2004. године, изашло је три милиона бирача, односно 47 одсто. Томислав Николић је у првом кругу освојио 30 одсто гласова (954.339), а Борис Тадић 27,7 одсто гласова, тачније, 853.584 па се отишло у други круг. Тада се бирачи одлучују за Бориса Тадића. Он побеђује Николића са 53,24 одсто, односно 1,68 милиона гласова. Николић осваја 1,43 милиона или 45 одсто гласова. Излазност је тада била 47 одсто или 3,1 милион бирача. Када је 2006. одржан референдум за промену Устава Србије, у договору тада три најјаче странке, ДС, ДСС и СРС, гласало се два дана али се ипак одазвало само 3,6 милиона људи. На прошлим изборима, 2014. године, на биралишта је изашло исто толико бирача, 3,6 милиона. За девет дана очекује се излазност од 3,9 милиона гласача. Четири милиона се сада чини као недостижан број. Али у Србији је увек шкакљиво говорити о бирачком телу. Не само због гласања на Косову, већ и у расејању, где, процењује се, живи 1,2 милиона бирача. За кога ће гласати Срби 24. априла? То је ствар избора. Њиховог избора. Извор: Политика