15. априла 1912. године, на првом путовању из Велике Британије у САД, на ледени брег у северном Атлантику, великом брзином, налетео је тада највећи и најлуксузнији путнички брод "Титаник". Непотопиви брод", каквим је сматран, потонуо је за само два часа и 20 минута. Од 2.224 путника и члана посаде, погинуло је 1.523.
Ево шта је било са Србима на најпознатијем броду свих времена
Срећни преживели са Титаника годинама су причали своје верзије трагичног догађаја. Захваљујући њиховим сећањима данас, поред званичних, имамо и неке потпуно непознате детаље о ономе шта се догађало у последњим тренуцима пред потонуће чувеног брода.
Титаник је грађен да доминира прекоокеанским путничким саобраћајем почетком 20. века. Био је власништво компаније "Вајт Стар Лајн" и представљао је највећи путнички брод на свету. Због величине, најнапредније технологије која је уграђена у брод, и помпе која га је пратила звали су га "непотопиви".
Сви ови подаци добро су познати. Међутим, из сведочанстава преживелих у годинама које су уследиле сазнали смо и неке чињенице које нису познате широј јавности, а ово су неке од њих:
Према подацима са сајта "енциклопедија-титаника" на Титанику је било 34 људи са ових простора и сви су се налазили у трећој класи. Осим Јозефа Драженовића из Храстелнице, тела осталих никада нису нађена или идентификована. Ипак, било је и оних који су преживели - Мара Бански, Иван Јалшевац и његов сапутник Никола Лулић, пише Дневно.рс.
Лулић је био сељачко дете. Радио је на њиви и помагао родитељима све док га нису регрутовали у аустроугарску војску. Међутим, прича каже да овај младић није хтео да служи у војсци која није српска, па је 1902. године дезертирао.
Како није могао да се врати кући, "трбухом за крухом" кренуо је пут далеке и мистериозне Америке. Након година рада у руднику у Минесоти, Никола се у јесен 1911. године враћа у родно место.
Ту се међутим, и даље тешко живело. Никола никако није могао да нађе посао, па је једини излаз била поновна “печалба”. Са њим је у “бели свет” кренуло и неколико земљака. Судбина је хтела да брод који су изабрали буде баш Титаник.
Лулић је касније причао да је Титаник био као ништа раније виђено. Уопште није личио на брод него на мали, плутајући град. Ипак, тај “град” је ускоро доживео потрес који нико није могао ни да сања.
Путници 3. класе нису сазнали да брод тоне све док вода није почела да им улази у кабине.
На Титанику је било 20 чамаца за спасавање, недовољно да се спасе више од 2.000 путника и чланова посаде. Највећи бес изазвало је то што су, у хаосу који је настао, чамци који су спуштани у воду били полупразни.
О томе како се Никола спасао постоје две верзије
У једном тренутку, нашао се у леденој води. По једној верзији, на глави је имао официрску капу због тога су га извукли у чамац. Нешто племенитија верзија прича о томе да је спасао живот детету које је поред њега упало у воду, па му је дететова мајка – Норвежанка, пружила руку и повукла у чамац.
Никола је тако могао да види технолошко чудо тадашњег света како тоне пред његовим очима. “Карпатија”, брод који је дошао по преживеле, превезао га је до Њујорка. После кратког одмора код рођака у Чикагу, Никола је наставио путовање и стигао у рудник у Минесоти.
Ту је радио до краја Првог светског рата, а затим се заувек враћа у домовину. У новооснованој заједничкој држави је живео све до смрти 1962. године. Имао је 79. година. Извор: Дневно
