Невелик досије у Београдском архиву с ознакама УДБ Б-193 и немачке БдС. Пожутеле странице тек делимично сведоче о животном и револуционарном путу Мустафе Голубућа, члана Младе Босне, добровољца у одреду четничког војводе Воје Танкосића, припадника Црне руке, учесника у Сарајевском атентату, сведока у Солунском процесу, руководиоца у КПЈ и једног од најзначајнијих совјетских обавештајаца између два рата. Човек са стотину лица и 250 пасоша рођен је 1890. године у Стоцу у Херцеговини, а живот му се угасио 26. јуна испред немачког стрељачког строја у Пионирском парку у Београду. И отишао је право у легенду.
У шароликој биографији Мустафе Голубића су и чувене акције совјетске обавештајне службе - учешће у организацији атентата на Лава Троцког у Мексику, отмице генерала Кутјепова и Милера, који је после смрти великог кнеза Николаја Николајевича и генерала Врангела изабран на чело “беле” емиграције, и то у тренутку када су од Француза добили седам милиона франака за остварење њиховог циља да умарширају у Москву. Ту се убраја и ликвидација британског обавештајца Сиднија Релија, који је задавао велике главобоље Совјетском Савезу.
Легенда о Мујаги даље каже да је био Стаљинов пријатељ и да је велики Хазјанин због њега пушио “херцеговина-флор”, и да му је Мустафа набављао дуван из свог завичаја у Херцеговини. Ту је и прича о томе како је у Енглеској украо тенк, био љубавник велике холивудске звезде Грете Гарбо. Узгред, изгледа да је у Лиону заиста успео да дође до планова новог авиона, и то испред носа француске обавештајне службе којој је преостало да само немоћно шири руке.
Постоје врло озбиљне индиције да је још пре Великог рата почео да ради за руску царску обавештајну службу Охрану. На то упућују Мустафини чести сусрети са Виктором Алексијевичем Артмановом, руским војним аташеом у Београду, и његовим замеником Александром Ивановичем Верховским. Не зна се кад је почео да ради за совјетску обавештајну службу. Али је могуће да га је у ту причу увео Верховски, који ће после Октобарске револуције бити предавач у совјетским војним школама. Генерал-лајтнант Павел Иванович Берзин биће му непосредни шеф. Он ће обучавати војнике заједно са Леополдом Трепером Копиничем, Благојем Паровићем... Мустафа ће годинама водити совјетски обавештајни пункт у Бечу. Не зна се колико пута је Голубић боравио у Москви. И о томе има много контроверзних детаља. Такође, Мустафа је имао добре односе с породицом Ј. В. Стаљина.
Кажу да је од Солунског процеса био оптерећен краљем Александром. На помен његовог имена очи као да су му гореле пламеном освете. Маријан Стилиновић, предратни партијски активиста, учесник НОБ-а и функционер ФНР Југославије, који је био у Мустафиној групи у Бечу, двадесетих година прошлог века у својим сећањима је записао:
- Александра треба убити. То је кључ југославенске револуционарне политике и другог рјешења и излаза нема и не може да буде - преноси Стилиновић Голубићеве речи, указујући да је тако причао готово на сваком састанку њихове групе.
Голубић се враћа у Београд после почетка Другог светског рата и многе акције изведене 1941. године у Београду и Србији везују се његово име. Међу њима је подметање паклене машине под трибину, са које је војни заповедник окупиране Србије генерал-мајор Лудвиг Шредер требало да посматра дефиле немачких јединица. Остала је недоумица да ли је Мустафа поставио у подруму једне куће 423 пакета експлозива, који је био намењен да дигне у ваздух суседну зграду у којој је требало да се одржи важан фолксдојчерски скуп. Ту је и атентат на споменутог генерал-мајора Шредера, чији се авион срушио на Бежанијску косу... Затим су ту били трагична диверзија у Смедеревској тврђави и дизање у ваздух магацина бензина на Ташмајдану....
Мит о Голубићу се ширио. Шапутало се од ува до ува да је дошао у Београд да ликвидира Тита. Још тише се говоркало да га је Тито пријавио Гестапоу, најпре телефоном из једне виле на Дедињу, а потом да је Ђилас написао анонимну пријаву. Ширење прича о овом Херцеговцу или пак нешто друго натераће руководство Титове Југославије да се позабави његовим животом. Била је јесен 1954. године. Задатак је добила група оперативаца Обавештајне службе од Александра Ранковића, другог човека Титове Југославије. Упуства су била јасна: Друг Марко наређује да сваки детаљ треба савесно истраживати! Требало је разјаснити многе детаље из затамњене биографије Мустафе Голубића. Када је почео да ради за руску Охрану? Под којим околностима и условима га је преузела Чека, односно НКВД? Какви су били Мустафини контакти са мексичким сликаром Дијегом Ривером, и италијанским револуционаром Виторијом Видаљијемом, и њихово учешће у убиству Троцког? Активни оперативаци први пут ће закорачити у прошлост. Задатак је био да обиђу све архиве, претуре све челичне касе у којима су се налазили разноразни тајни папири, да разговарају са свим преживелим Југословенима који су познавали Голубића или имали било какав контакт с њим.
И прича о великом обавештајцу је почела да се склапа. Разговарало се са десетинама људи. Прелистани су бројни досијеи. Тако се стигло до Јелисавете Манчић, професорке из Новог Сада која је прешла да живи у Београд и уселила се у стан у Добрињској 9. Њена веза са Мустафом је била све чвршћа. Очито је попримила неке његове карактеристике. Оперативцима је тек у другом или трећем сусрету дала праве информације. Испричала им је да је Мустафа у њеном стану имао малу радио-станицу и да је одржавао редовну везу са Москвом. На крају дала им и једну свеску и којој су биле Мустафине белешке о раду обавештајних служби Немачке, Енглеске и Француске, са пуним именима обавештајаца и задацима на којима раде. То је заправо био концепт депеша које је слао. Било је ту информација и о шефу АБВЕР-а Канрису, мајору Гестапоа Ханс Хелму, шефовима београдске полиције...
Родољуб Чолаковић ће причати о својим сусретима са Мујагом по Паризу и Москви, како га је водио у Кремљ, како су ушли на бочни приватни улаз и како им је Олга Алелујева, Стаљинова ташта, послужила чај... Причао је Чолаковић о суретима Тита и Голубића. Мустафа није био задовољан ни једним јединим разговором са будућим вођом Југославије.
Генерал-пуковник Воја Николић потврдиће да је Мустафа радио-станицом одржавао свакодневну везу са Москвом. Он ће бити и члан Мустафине групе у Београду. Са Голубићем га је повезао нико други до Александар Ранковић.
- Боже, да ли је то Тито знао? - запитаће се оперативац који с њим разговарао.
Анонимном дојавом, 5. јуна 1941. Голубић је потказан Гестапоу и ухапшен у Београду, у кући Тихомира Вишњевца, на Миријевском путу 97, под лажним именом Лука Ђерић. А ислеђивањем и мучењем совјетског обавештајца руководио је нико други до мајор Ханс Хелм.
Четири пута је саслушаван (11, 13, 14. и 17. јуна) и оно што је забележено да је рекао сврстава га у сам врх светских пустолова и мајстора шпијунаже. Сходно околностима, Мустафа комбинује истините и измишљене податке о својим активностима. Ханс Хелм ништа није сазнао осим да је Голубић фалсификовао или прошверцовао пасоше. Преводилац је био неки Егон Хелерман, а записничар Дејерлер.
Када је Црвена армија ушла у Београд 1944. године, војници СМЕРШ - обавештајне службе 3. украјинског фронта - пронашли су, ексхумирали и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву. Сахрањен је уз све војне почасти.
За “мајстора конспирације” Мустафу Голубића, преврат 27. марта и потписивање совјетско-југословенског уговора били су последња велика операција. Извор: Новости
