Правда

Пише: Емил Влајки, политички аналитичар, политички филозоф, доктор и професор политичких наука и бивши потпредсједник Републике Српске Све су политичке елите на власти, од пада Милошевића до данас, учествовале у пљачки властите земље. Све су биле слуге „међународне заједнице“. Све су знале за пројект „Република Косова“ и учествовале у креирању и јачању те НАТО државе. Све су постепено креирале услове за улазак у НАТО. Садашња власт се чини као да је задња степеница овакве политике. Ако настави са галопирајућим трендом приближавања Западу, а искориштавајући безвољност становништва, рискира даљњу дезинтеграцију Србије мислећи да ће по формули: „Косово за Европу“ + фактичко прикључење НАТО-у + удаљавање од Русије, ући у ЕУ. С обзиром да је вјеројатност уласка врло мала, скоро непостојећа,актуална власт се на тај начин коцка са судбином земље, народа и себе саме. Колико је потребно постојећој, прекоокеанској Империји Зла да уз помоћ техника 'испирања мозгова', а преко марионетских локалних екипа на власти потпомогнутих „хуманитарним и невладиним организацијама“, наведе читав један народ на пут летаргије, отупјелости? Изгледа, не више од петнаестак година. У том погледу, примјер Србије, од двијехиљадите до данас, је рјечит. Већи дио народа те земље запао је у стање апсурда и апатије. Основне вриједности које чине његов идентитет као што су религија, писмо, териториј, патриотизам и осјећај за правду, сведене су на своје карикатуралне облике, релативизиране до непрепознатљивости. Тако вјера постаје све више папинска, про католичка, писмо латинично, териториј неодређен, патриотизам интернационалан, а осјећај за правду антисрпски. Поврх свега,иако је видљиво да је стање све лошијеу домену економије и социјале,власти, преко нељудских, изманипулираних статистика, тврде управо супротно, а народ се томе не противи; трпи и очекује чудо у лику садашњег премијера. Све у свему, нереална, па и болесна стања и размишљања постају нормалним, а нормална болесним у овој балканској „држави Данској“. Пођимо редом. -НАТО идеологија је постала доминантна за србијанске елите, а видјећемо,нажалост,и за већину народа. Није битно што НАТО огњем и мачем хара по свијету уништавајући читаве народе и што су његову злочиначку нарав искусили и сами Срби на својој кожи. Што их је НАТО разносио којекаквим бомбама, уништавао њихове домове и инфраструктурне објекте, што је дјеломично окупирао дио земље, а онда од тога створио другу албанску државу. Владајуће елите тврде да је најужа сурадња с том, по Србе злочиначком организацијом, примарни национални интерес (сиц) ?! Смијешно је и отужно када садашње власти веле како је недавни ИПАП споразум, уствари окупација Србије од НАТО и чему се Милошевић ратом успротивио, само ратификација оног што је прије пар година потписано. Па ако је и потписано (тко ли је потписао), зар је морало бити ратифицирано, зар се није могло томе супротставити? Нитко овдје није наиван. Јасно је, да је сурадња са НАТО организацијом била програмирана, након пада „тоталитарног“ Милошевића, од свих „демократских“ власти од двијехиљадите до данас. Исто је тако посве јасно да су у истом период у све нове власти, мада су се формално противиле томе, знале од самог почетка за пројект Република Косова и да су систематски, слиједећи наредбе „Ујка Сема“, корак по корак, све чиниле да тај злочиначки НАТО план успије. -Примјер хисторијског апсурда гдје се зло, политичким, демагошким инжињерингом, претвара у добро, налазимо и у економији. По неоколонијалном рецепту разбијања неких држава на низ мањих, Запад је разорио Југославију, прво финанцијски а онда ратом. Након тога,  предвођен Америком, већ двадесет и кусур година упропаштава господарство у свим новоствореним државама, посебно у Србији. Све, повијесно гледано, новије економски добростојеће државе које су претходно биле слабо развијене, као што су Сингапур, Јужна Кореја, Кина, Русија, итд., имале су дуг период високо централизираног државног капитала, па су након тога постепено прелазиле на мјешовиту привреду. Зато Запад, да би неку државу учинио колонијом, прво уништава државни и/или друштвени капитал. У том духу, економски је уништавао Србију, синкроно, на неколико начина: 1.Уништио је привреду Србије економским санкцијама; 2.Бомбардирањем; 3.Натјерао ју је да све приватизира што се претворило у пљачкашке приватизације; 4.Одузео јој је Космет који, због рудног богатства, према процјенама западних економиста вриједи око петсто милијарди долара; 5.Након ових злочина, Запад је натјерао Србију да узме ММФ као главног финанцијског „опоравитеља“ и тиме ју је неповратно увукао у дужничко ропство. -Да би потпуно бацио Србију на кољена, Запад јој непрекидно пријети даљњим разарањем на националној основи. 1.Одвојио је, кривотворећи изборне резултате, Црну Гору, и тамо подстакао антисрпску хистерију; 2.Окупирао је Космет и од њега створио другу албанску државу; 3.Држи узде сепаратизма Санџака и Војводине и тиме непрекидно (ин)директно уцјењује политичке српске елите да се не би случајно, по том питању, побуниле и „одметнуле“. А ако се то деси, онда се може претпоставити што слиједи. Примјер Ђинђића је крајње убједљив. -Докле иде наметнути апсурд политичког живота у Србији, показује случај садашње власти. Она произлази из бивше радикалне странке. Претворивши се у нову партију, садашња власт је носила имиџ оне која је против Запада, а за Русију. На основу тога је и добила прве изборе. Данас је та иста власт суштински заузела супротан курс уз нешто мало јалове проруске реторике, „да се Власи не досјете“. Ако томе додамо и недавно ослобођеног хашког затвореника који ће сигурно ући у Парламент, видимо да ће, уствари, тројица радикала од маја ове године, на овај или онај начин, управљати Србијом и/или одређивати њену политичку будућност. Све у свему, тко је толико наиван да помисли да Запад, да је хтио, да није могао спријечити њихов политички успон? Или грубље речено, да је Запад хтио, споменута тројица мушкетира би сада још увијек чамила у Хашкој тамници! А, ако нису у затворунего на власти, а она је овисила о вољи Запада, који је био његов интерес да ту власт бивших/садашњих радикала постави и очува? Коначно, вратимо се на извор и циљ свега што је политика, на народ. Након двадесет година испирања мозга, њему је доста свега. Доста му је лажи о томе како је Косово још увијек дио Србије, а види како га српска политика свакодневно све више отуђује. Доста му је незапослености, сиромаштва и све мање извјесне будућности. Народ јест претежно проруски и анти натовски, али је спреман да се одрекне и Косова и Руса, ако постоји реална нада да ће, у некој ближој будућности, засигурно ући у Европу. Њемачка је 1933., за вријеме велике економске кризе, имала другу најјачу комунистичку партију у свијету и снажну социјалистичку партију, па је након пар година постала претежно нацистичка. Садашња власт зна за ово протурјечно расположење народа. Обећава му Европу, а тиме и наводни просперитет, а у замјену за Космет и за Русију. На основу тога ће и добити изборе, у то нема никакве сумње. Али би требало да зна и слиједеће. Кад нека држава почне да се распада, онда то нитко више не може зауставити. А Запад хоће даљњи распад Србије. У сваком случају, оно што Запад неће, то је, макар и блиједо и неувјерљиво, садашње сједење српске политике на двије столице. И Милошевић и Ђинђић су то искусили на властитој кожи. Све у свему, Вучић, тај трагичан јунак нашег доба, се сада коцка са Србијом, са народом и са самим собом. Ако он, по цијену Косова и Русије, успије угурати Србију у ЕУ, све ће друго бити заборављено, и бит ће слављен као један од отаца ове земље, као Изетбеговић код муслимана и Туђман код Хрвата. Ако не успије, а за то је вјеројатноћа највећа, заувијек ће остати упамћен као издајник српског народа. А ако покуша, макар и мало, као што сада покушава, да сједи на двије столице, нека га онда Бог, њега лично, очува од насилног краја.